Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Dobro, kukumavčenje predsednika i njegovih brojnih džuboks analitičara o njegovoj svakodnevnoj, konstantnoj ugroženosti, već su opšte mesto. Verujem onima koji tvrde da je zlopamtilo, ali uveren sam da nije bolesni paranoik i da se nikada ne oseća stvarno zabrinutim zbog poruka koje mu stižu iz sajber prostora. Ulica ga plaši, ali društvene mreže - samo inspirišu. Sa kim bi se inače raspravljao?

U pitanju je projektovani i odabrani model vladavine u kome priče o ugroženosti služe da uvek dodatno potcrtaju veličinu njegove žrtve koju svakodnevno podnosi za sve nas, za Srbiju. Što bliži izbori, žrtva mora biti veća i ritualnije podneta. Bilo da radi bolestan, vadi decu iz smetova ili uči nemački da u ime svih nas zadivi Angelu Merkel. Takoreći, mučenik.

Jednostavno, to je za njega uvek idealan povod za uzrupaciju javnog prostora, za novo pojavljivanje na svojim omiljenim televizijama, dakako, nikad sa neistomišljenicima ili validnim svedocima.

Ali, slučaj zlostavljanja građanina Konstantina Katića, koga su trojica pripadnika BIA tukla zbog sumnje da je autor tvita u kome navodno poziva na psovanje Vučićeve majke, obrće ovu igricu u dramatičnom pravcu.

Katić je najpre pozvan na razgovor, a onda izlovan u prostorijama aerodromske zgrade, gde inače radi, i podvrgnut tročasovnoj torturi, nateran da kleči, udaran u glavu uz salve uvreda i pretnji, od one da će biti bačen kroz prozor, do one da „dete više neće videti“.

Tajna policija tajno prati, tajno bije, valjda se zato i zove tajna, pa ne čudi što se BIA ovim povodom ne oglašava, iako su njeni radnici počinili nekoliko krivičnih dela. Nažalost, u današnjoj Srbiji niko i ne očekuje da bilo ko od njih odgovara zbog počinjenog dela, ne očekuje niko ništa ni od njihovog šefa i verovatno nalogodavca, Bate Gašića, ni od tužilaštva, ne očekuje niko ništa ni od suda.

I to opšte neočekivanje je najporaznija slika Vučićeve Srbije.

Stvar sa tim laprdanjem po društvenim mrežama, gledajući zakonske paragrafe, dosta je jednostavna. Ključno je pitanje da li je ugrožena sigurnost neke osobe, tačnije žrtve, eventualnom pretnjom da će neko napasti život žrtve ili nekog njemu bliskog. Važno je da pretnja bude ostvariva, da se ne radi o psovci već da postoji jasna namera da se izvrši neko krivično delo. Svega ovoga u slučaju Katića nema, čak i ako je pozivao da se psuje predsednikova majka. I da ima, to bi trebalo da bude posao nadležnog tužilaštva, Odeljenja za visokotehnološki kriminal. Bezbednosno – informativna agencija i njeni žbirovi, u zakonskoj regulativi kad je u pitanju ova problematika – ne pominju se nigde.

I tako smo došli do jezivog presedana upotrebe tajne službe zapravo u sasvim privatne, porodične svrhe. Podsećanje na ubijanje novinara i političkih oponenata i besomučno pendrečenje opozicije krajem prošlog veka u ovom je slučaju sasvim primereno. I tad je rađeno u cilju odbrane porodice.

Za mene je to konačni dokaz Vučićevog definitivnog povratka na fabričko crveno-crno, radikalsko podešavanje. Od čoveka koji aminuje prebijanje oponenata, diže avione i pokreće tenkove zbog auto tablica, ništa se ne može očekivati sem povratka u krvavu budućnost. Biće još tamnija ova noć.

Bonus video: Jovanjica – napoznatija plantaža u Srbiji