Uveren sam da će jednog dana neko snimiti film o Dijani Hrkalović. I da će njen lik i delo glumica koja je bude igrala, na svoj način braniti i romansirati, to mu u kinematografiji dođe kao opšte mesto. I sasvim je nebitno hoće li je slikati kao moderniju verziju Kruele de Vil, Mame Kamore ili Ulrike Majnhof. Ili tri u jednoj, s primesom rane Modesti Blejz. Em moćna, em žena, to se ovde ne oprašta čak i da se bavila humanitarnim radom, a ne najtežim kriminalom. Zato je svejedno kako će je rediteljsko oko videti naposletku - kao zlu kraljicu podzemlja čiji lik ubice tetoviraju na grudima ili samo kao žrtvu ovog ludačkog vremena i Aleksandra Vučića.
Sve je tu za dobar filmski zaplet: moć, uticaj, zločin, izgled, obrazovanje. Da ste scenaristima, potpuno neupućenim, recimo palim s Marsa, ispričali priču o 29-godišnjoj
devojci koja postrojava generale i prekaljene inspektore, koja smenjuje više od 250 policajaca, koja šuruje s najvećim ološem i diriguje krvoločnim ubicama, preti i ucenjuje, šalje iz svog kabineta erotske fotografije ljubavniku, takođe visoko rangiranom policijskom službeniku, pa je još tabloidi čereče povrh svega i kao okrutnu lezbejku (u srpskom društvu posebno neoprostivo, može biti samo jedna, sve ostale su fuj!), verovatno bi rekli „malo ga pretera“.
Pa još pride da diplome nije kupovala, poput ostatka državne elite, nego je doktor nauka postala pošteno i kolege s fakulteta je se sećaju po akademskoj superiornosti – scenaristi
bi definitivno lakonski odmahnuli rukom: gde to, pobogu, ima?
Ima, život ume da bude domišljatiji i luđi od svake fikcije. Ali, ako vratimo scenariste na početak, možda i poveruju.
A početak je da je neko užasno moćan i bitan tu devojku lansirao najpre u BIA, a potom u vrh policije, s gigantskim ovlašćenjima, sa akreditivima moći koji podrazumevaju da ne sme niko ništa da je pita, da nikome, sem svom jedinom poslodavcu, ne podnosi račune.
Zna se ko je tako moćan u ovoj Srbiji. I čiji je jedini istinski politički slogan: „Naša zajednička Srbija – moja je prćija. Aleksandar Vučić.“
Ja nikako ne bih branio Dijanu Hrkalović. Isuviše je svedoka njene osionosti, isuviše je ostavljenih tragova, isuviše čudnih podudarnosti. I sve što joj se danas dok je iza rešetaka
događa, njeno vezivanje za svako moguće nepočinstvo i urlikanje razularene tabloidne gomile rezultat su sistema u čijem je kreiranju i održavanju zdušno pomagala.
Ali, uvek ima neko „ali“. Ne „ali“ koje relativizuje, nego ono koje podseća.
Da, biće da je bila na državnom zadatku koji je dobila od onoga koji veruje da je sam država. Izgleda da je bila zadužena da kontroliše i drži na vezi čak i one koji koji su verovali da kontrolišu sve. I načelnike uprava i opake ubice i tribine navijača i narko dilere i ćelavce u džipovima na lokalnim izborima i one koji su kidisali i na policiju i na opozicione simpatizere tokom prošlogodišnjih demonstracija, pa i ministra policije.
Pa dalje, kažu da je krila tragove zločina ubice Belivuka i njegovih pripadnika klana, pa je pride organizovala ubistvo advokata Ognjanovića, pa još i kuma Luke Bojovića, pa je reketirala investitore, pa vodila operativnu policijsku grupu „Mangusta“ čiji je zadatak bio da redom, pa i Vučića prisluškuje, pa je osmislila policijsku jedinicu OPA (Odeljenje posebnih akcija)…
I sve to, i na kraju – hapšenje zbog trgovine uticajem. I to dve godine otkad ne radi u policiji.
Da sam ja scenarista, onaj što je pao s Marsa, kad bih sve ovo prethodno saslušao, pre nego što bih se latio pisanja, postavio bih glupo pitanje: je l‘ još neko nešto u toj policiji radio sem Dijane Hrkalović?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare