Piše Ranko Pivljanin: Zastava na kilo i Vučićev oproštaj - idem, da bih vam se opet vratio

Tu su zaista, što bi rekli klinci, izdominirali, bar kada se radi o zastavi Srbije koju su razvukli duž ulice Kneza Miloša do doma Narodne skupštine, samo što je učinak trobojke, sa stanovišta nepristrasnih posmatrača, ali i zastavinih pridrživača i nosača, čak i samih idejnih tvoraca i logističara performansa, vrlo diskutabilan. Ma koliko velika bila, zastava Srbije nije mogla da zakloni sve ono za šta je, u funkciji onog poslovičnog tepiha, bila predviđena: bezobalnu korupciju, teški kriminal i ubistva u prisustvu vlasti, veleizdaju Kosova i Metohije, rupe na ulicama i propadanje asfalta na auto-putevima koji su jedan od glavnih izbornih aduta, studente u pritvorima i izgnanstvu, liste čekanja u bolnicama, popadale plafone po školama, nagrđivanje glavnog grada suludim projektima, besramno bogaćenje naprednjačkih oligarha, EXPOnencijalnu pljačku, na kraju ono što je režimu i najbitnije – nezaustavljivi pad rejtinga i poverenja.

To je samo po izgledu i bojama bila zastava, a zapravo je bila scenografija koja je i završila kao kulisa za propagandne televizijske kadrove. Kada vlast ostane bez argumenata, poteže rekvizit, po mogućstvu što veći i simboličniji, kako bi opsenjivanje prostote bilo što ubedljivije i delotvornije. Prekjuče bine i gradilišta sa mastodontskim projektima, juče zastava od pola kilometra i teška bezmalo tonu, sutra će razviti ceo potemkinovski horizont sa kojeg će emitovati poželjnu sliku stvarnosti koja iza njega izgleda sasvim drugačije - turobna i sa upitnom perspektivom i za društvo i za državu. U naprednjačkom poimanju patriotizma , on se ne meri po tome koliko zaista voliš državu i radiš za dobrobit njenih građana, već koliku zastavu možeš da uneseš u kadar. Pod tom ogromnom zastavom stala je cela politička filozofija režima – upotrebiti i zloupotrebiti sve što možeš kako bi se na vlasti održao i zato je zastava raširena u subotu najmanje bila istinski državni simbol, a mnogo više zavesa spuštena preko realne slike stvari. Zastava je svojom veličinom trebalo da pošalje poruku kako je vlast njome prigrlila narod, a zapravo su građani poslužili kao nosači rekvizita. Patriotizam je konvertovan u logistički zadatak: uhvati za ćošak, zategni platno i gledaj u objektiv kamere. U Srbiji gde su simbol, simulacija i propagandni efekat odavno postali važniji od sadržaja, više nije ni bitno šta je sa ljudskim pravima, medijskim slobodama, pravom na jednakost, na kraju šta piše u zakonima i samom Ustavu, nego koliko metara ima zastava. U toj vododelnici se mimoilaze stvarni politički sadržaj i vizuelni utisak, na uštrb ovog drugog koji treba da nadomesti ispraznost i siromaštvo prvog. Ta masovna koreografija, potpomognuta vešto montiranim snimcima imala je ulogu propagandnog afrodizijaka za pristalice SNS-a koji bi trebalo da im podigne osećaj nacionalnog jedinstva, ponosa i masovne podrške i demonstrira utisak veličine, organizovanosti i moći što je za Vučića mnogo bitnije i učinkovitije od stvarne političke poruke koja je odavno postala papagajsko ponavljanje opštih mesta, od čega ni u subotu nije mogao da pobegne. Još jedan „usta moja hvalite me“ govor u kojem se melodramatično opraštao od predsedničke funkcije, sve dršćući od strasti prema onoj premijerskoj koje ima nameru da se dokopa.

Na platou ispred Skupštine je odigrana još jedna predstava režimsko-državne mobilizacije sa neizbežnim elementima manipulacije. More zastava, među njima i ona „ginisovska“, parola koje slave vođu, bine veće od političkih mogućnosti i obećanja, kao i poruka o jedinstvu na kojima se, po pravilu, najviše insistira i koje se najglasnije izgovaraju kada je društvo najpodeljenije. I dok su sa razglasa odjekivale providne i neuverljive floskule o narodu kao jednoj porodici, iz off-a je šaputala istina kako se u toj porodici sve manje razgovara, a sve više komanduje i to sa samo jednog mesta. Scenografija je bila grandiozna, režija uvežbana, a „spontane“ emocije, kao i na svim naprednjačkim skupovima, pažljivo organizovane. U tom smislu, najgorči, pa čak i potresan, utisak , ostavili su naši sunarodnici dovedeni sa Kosova koji su imali zadatak da u kamere izdeklamuju, jedne te iste, unapred pripremljene izjave. Izgledali su kao dubleri ona dva „moravac“ robota kojima je, na trenutke, bagovao softver pa su s mukom pokušavali da odrecituju unapred naučene rečenice. Svaki isto, bez razlike.

Kad politiku isprazniš od sadržaja, ostaje ti samo da organizuješ vašarsko-cirkuski spektakl što je naprednjački skup uistinu i bio - što sa ikonografijom, što sa propratnim roštiljskim elementima, smešnim robotskim „moravac“ igrokazom, folk nastupima, na kraju i sa tonama smeća zaostalim na beogradskim ulicama koje je gabaritom prevazišlo težinu famozne zastave. U celom tom lažnjaku, autentični su bili samo zvižduci Beograđana koji su ispraćali Vučićeve statiste i autobuse kojima su ih dovezli. Pomalo je tužno.., kako nekada pevaše „Bijelo dugme“.