Piše Ranko Pivljanin: Žali li Vučić za Milom?

U Crnoj Gori trajalo je preduge tri decenije, ali kao što smo videli, i one imaju svoj kraj, dok je u Srbiji Vučić na pragu da potroši svoje prvo vlastodržačko desetljeće i sve što radi ima samo jedan cilj: da ga, po svaku cenu, produži, ako je moguće unedogled. Njegove dimne bombe u vidu sporadičnih izjava o povlačenju sa čela stranke, odlasku sa vlasti kad on bude hteo, razmišljanje da li da se uopšte ponovo kandiduje, imaju uverljivost studenta koji devojci donosi cveće i recituje Lorku a, zapravo, gleda samo kako da je odvuče u krevet. Nema tog „insulina“ koji bi regulisao slatkoću vlasti koju je osetio Vučić i nema te racionalnosti kod ljudi njegovog kova koja će povući ručnu i reći dosta je bilo. Oni su, prirodno našpanovani, da idu do kraja i da vlast akulumiraju a ne dele, sve dok ta moć ne postane pretežak teret i za njih same i za narod kojim vladaju. Onda dođe ona preksinoćna Milova ponoć kao trenutak istine i (bolnog) osvešćenja, ali tada se više ništa ne da i ne može popraviti. Da je živ, imao bi na tu temu što šta da im kaže Slobodan Milošević koji je pre dvadeset godina spoznao tu vrstu otrežnjenja i kiselo natuknuo kako će sad imati vremena da se posveti unuku.Đukanović ih je doživeo na mestu predsednika države kome mandat ističe za dve godine, ali on nije glup da ne shvata kako ga je te noći zli čarobnjak, kog je sam odgajio u nedrima sveopšteg narodnog nezadovoljstva, dodirom štapa pretvorio u crnogorsku verziju Tomislava Nikolića. Na njemu je ( ukoliko mu je i to preostalo) da odluči da li će da vegetira u toj, za njega, neprirodnoj poziciji ili će da podnese ostavku i raspita se kod sina ima li nameru da se skoro ženi i dobija dete. Međutim, ukoliko su tačne sve one priče o silnom kriminalu i korupciji, onda ima druge, daleko veće brige, a oko budućeg unučeta moraće da se oslanja na skajp.Piramida balkanskih, ali i evropskih autokrata počela je da se kruni. Iz njenog temelja iščupan je najdugovečniji i najžilaviji i na građanima Crne Gore je da tu zjapeću rupu zatrpaju i zabetoniraju poput raspalog nuklearnog reaktora ili nekog drugog toksičnog otpada, nipošto da na njeno mesto instaliraju nekog novog, makar taj imao čojstvo Marka Miljanova i Njegoševu pamet. To bi bila najstrašnija greška i ponavljanje razreda, jer se svaki put pokazalo da vlast, naročito duga i apsolutna, očas posla pamet gurne u drugi plan, a čojstvo relativizuje.Aleksandar Vučić , pak, početak kraja Đukanovićevog režima dočekuje u punoj snazi vlasti, siguran u nemoć razvaljene opozicije i sa Skupštinom koju je pretvorio u sigurnu kuću svoje partijske glasačke mašine. Naizgled, na njegovom vladarskom nebu nema oblačka ni u tragovima, ali u tom vazduhu lebdi miris nezgodnog pelcera sa juga, a bogami i onog sa istoka gde mu se imenjak Lukašenko sa kimdžonunovskim izbornim rezultatom preznojava na tronu, i to počinje da golica nozdrve i izaziva alergiju. Moraće on i Orban bači hitno na neke međusobne konsultacije, da vide šta im je činiti.Iako je deklarativno bio na strani opozicije u Crnoj Gori, primao i privijao na grudi lidere tamošnjih, prosrpski nastrojenih, opozicionih partija, njegov pravi i istinski partner bio je Milo Đukanović u čije diple su duvale tamošnje franšize Vučićevih propagandnih medijskih haubica. Oni su bili idealan tandem zapadnobalkanskog cezarizma i ispomoć jedan drugom, a sada kada je jedan kraj te klackalice ostao bez jahača, logično je očekivati da onaj drugi krene naniže i samo je pitanje vremena kada će da dodirne zemlju. Svestan je Vučić neumoljivosti gravitacijei zato mu sigurno nije bilo dobro kad je video Đukanovića zafarbanog u ćošak, što ne znači da će iz toga izvući neke pouke. Njegova noga je zalepljena na papučicu gasa i kada se seti da smanji brzinu, ispred više neće biti puta. Ima tih scena u crtaćima, samo ih na vreme treba gledati i razumeti.