Piše Ranko Pivljanin: Vučićevi penali

Izvođač udarca sa jedanaest metara bio je budući košarkaški trener koji je hteo da pokaže da jednako vlada i fudbalskom loptom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, čovek bezgraničnih mogućnosti i širokog spektra znanja i sposobnosti, i postigao je „maestralan gol o kome svi pričaju“, kako ponavljaju na onoj televiziji čiji vlasnik okolo piše pisma sa jednakim uspehom sa kojim Vučići izvodi jedanaesterce.Obično ih adresira na Đilasa i ostale oponente novopečenog fudbalera, ali je poslednje uputio rođenoj majci pišući, naravno, opet o Đilasu i njegovom mašinskom mozgu koji je, navodno, nešto zabagovao u nekoj matematičkoj operaciji.Kevin sin Žeks ( tako je potpisao pismo koje je u poslednja 24 sata pročitano jedno dvadeset puta) i aktuelni najveći sin našeg naroda i narodnosti braća su po spektaklu i glavni kreatori, akteri i izvođači one Juvenalove metafore o metodi vlasti kojom narodu zadovoljava kratkoročne interese nauštrb onih dugoročnih. Panem et circenses. Hleba i igara ili hleba i cirkusa.Tri hiljade dinara pomoći, a onda penal u nekom selu. Preko toga pismo majci. Onda tri sata „Zadruge“. Potom pustiš sat vremena Di Džej Vučićevića da odsempluje poznate taktove starih ploča, onda konferencija za štampu sa inventivnim pitanjima tipa „Gospodine predsedniče, Đilas lopov...“ Onda malo kinjenje Drobnjaka i kompanije. Potom Fudbalerova slika sa obilaska vakcionalnih punktova. U tome eto novog nacionalnog dnevnika, pa opet pismo dok gledaoci-glasači ne utvrde gradivo. I tako godinama. I tako unedogled.Na rezervnim terenima čekaju voditelji TV Prve, Hepija, RTS-a, B92-a, uvežbavajući kako da prime gol sa penala, iz kornera, sa pola terena, s gola na go, ravnaju belu tačku da vrh cipele slučajno ne zapne, šire gol i smanjuju sebe, jer tu greške ne sme da bude. Lopta uvek mora da se nađe u mreži.Zato u onom čuvenom jedanaestercu u selu Vrelo nema ni s od spontanosti, ni s od slučajnosti, sve je isplanirano i dogovoreno, to je bila sportska verzija onih lubenica sa terase, zeljanice iz helikoptera, punjenih lignji, vojničkih pasulja i ostalih performansa kojima se predsednik predstavlja kao jedan od nas.

Tu nije smelo biti ničeg nepredviđenog, išlo se na sigurno, gol je morao biti postignut – da je kojim slučajem lopta preletela preko prečke ili fijuknula pored stative, snimaka ne bi ni bilo, kamermani bi ih na licu mesta izbrisali. Ako bi neki pakosnik to slučajno snimio telefonom i okačio na kakvu društvenu mrežu, našlo bi se načina da se narodu objasni kako je u pitanju prljava podvala iz montaža đilasovsko-šolakovskih medija. Jer, On ne sme da promaši, njemu ništa ne može da se omakne, čovek koji u živom programu ubedi konsterniranog voditelja da prošle godine nije bilo izbora, može sve.Što jednom žovijalno primeti Matija Bećković, razmatrajući potencijalnu situaciju da je Titu odsečena noga a ostao živ, verovatno bi fudbalerima bilo zabranjeno da probacuju loptu kroz noge protivnika.Iako svi ti Vučićevi „izleti“ u normalnost deluju do zla boga izveštačeno i namešteno, oni pogađaju metu jer ih oni kojima su namenjeni tako ne vide, njima se plasiraju i kod njih se primaju kao uspeli štosevi predsednika, neobavezna nonšalancija i neposrednost. Ovi, pak, koji su stvar prozreli i svemu se smeju njega ne zanimaju a, ako bude potrebe, stvari će im u nekom pismu objasniti Kevin sin Žeks.Važno je da je lopta u igri i da se uvek precizno nabaci Vučiću na volej, a za slučaj da tu nešto zapne, sudija uvek može da svira penal i da crveni karton golmanu, bez mogućnosti zamene. Vučiću ostaje samo da puca. I neka ga, neka puca.