3
Tako to na kraju biva. Malo nam je bio jedan, pa smo sinoć dobili dvojicu! Nije se, valjda, htelo reći i pokazati da original nije bio na broju, ali da ne zalazimo u sfere sabiranja a, bogami i oduzimanja, podeljenosti i (pre)spajanja: to je već antimatematički problem - nerešiva jednačina sa svakom poznatom.
Ključ te jednačine neko je, izgleda, bacio u Savu, a kapije su ostale širom otvorene i eto „Pinka“ i eto Amidžija i eto Vučića, komada dva, i eto neke folk narikače, i eto odgovarajućeg tenisera za dubl političkom reketašu i za šprahfelerski kvorum, i eto šoua, bre! Luuuudiilo!
Čovek za kojeg deca, a bogami i dva miliona odraslih građana Srbije, misle da televizori rade na njega, dodirnuo je svoj zvezdani izvrnuti medijski slavoluk, baškareći se u njegovoj udolini kao u ligeštulu, dok su oko njega plesali ružičasti klovnovi od voditelja, igralo se kviza, pričalo se priča, šalilo se -ahahahaha – glumatalo, pevalo, blesavilo, veseli se srpski rode… Ideemoooo!!!
Više nemamo pravo da mu nešto mnogo zameramo. On koji nas sve pravi budalama, hteo je da pokaže da je jedan od nas i – uspeo je. Bio je u toj misiji identifikacije uverljiv, autentičan, neponovljiv… Dobro, ponovljiv, ali zato je tu bio dvojnik da nadogradi original falsifikata – poduplani Vučić je savršeno funkcionisao u ružičastom matriksu. Sa druge strane ekrana deo njegovog glasačkog tela, oboleo od katarakte, definitivno se uverio i u isceliteljske moći svog gurua – odjednom je video duplo, rešen da se, koliko sutra, skine sa liste čekanja za operaciju mrežnjače.
Vučić je konačno imao i dostojnog sagovornika – baš mi je bio neophodan još jedan ja, govorilo je iz njega. Istovremeno, bila je to parmenidovska igra bića i nebića, gde se Levi Vučić, smatrajući sebe za Jedno, Boga i Istinu, pitao otkud sad ovaj Desni ako i kad ja jesam, a ništa drugo – nije. Ili, pak, ona frojdovska zavrzlama u kojoj su se u njemu nadgornjavali njegovo Ja i Nad-Ja, oboje operisani od realnosti.
Međutim, tradicionalno slab na sebe, godilo mu je što je to opet on, pa je eliminisao kritičku distancu spram svog avatara, iskreno mu se diveći i priznajući da je bolji i originalniji od njega samog. Bio je to dirljiv, neponovljiv i nikad viđen trenutak u kojem on priznaje nekome da je bolji, makar taj drugi opet bio on.
Takođe, bilo je to, u (ne)kontrolisanim uslovima, ono što mu je odavno trebalo – susret sa samim sobom, ali, na njegovu sreću a našu nesreću, bez konsekvenci i praktičnog boljitka. Kamilica tu ne pomaže.
Nego, ako se manemo ovih laiciziranih filozofskih i psiholoških smatranja i vratimo na realnost, ili pak, irealnost onoga što smo sinoć gledali – ko je za to imao želuca ili toalet u neposrednoj blizini – onda se pred nama otvara uobičajeni bezdan pinkoviziranog dna i treša u koji se, sve glavačke, strmoglavio jedan politički predator, očigledno u nekoj grdnoj iznudici, ne bi li za svoj kriminalno-politički kartel navatao koji glas više. U te svrhe bio je spreman da sedne u kanabe sa kojeg se, inače, ači, beči i krevelji estradni polusvet i on sa tim nije imao nikakav problem. Sa tim ni mi ne bi imali problem da se u tom blatu valjao tamo neki Vučić Aleksandar, vidovnjak, tarot prorok, folk kreštavac ili već nešto slično iz bogate faune tih čudnih i nesvakidašnjih oblika života koji se tu redovno valjaju. Imamo problem, jer nam je on predsednik države. A lično me je najviše onespokojila reklama za onu afričku šljivu koja je išla u odjavi emisije podno njegovih nogu. Pisalo je: ne pada! Jel ta šljiva stvarno deluje?
