Piše Ranko Pivljanin: Toma Mona, stroga emocija

Upravo ti kadrovi su mi prošli kroz glavu dok sam gledao onaj cirkus sa ministrom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislavom Momirovićem koji je trenirao strogoću nad direktorom Puteva Srbije Zoranom Drobnjakom i njegovim saradnikom Miodragom Jocićem. Gledajući zlosrećnog Drobnjaka, koji već godinama služi kao džak za udaranje i meta za iživljavanje Aleksandru Vučiću, pomislio sam – o, naivnosti, moje ime nosiš – kako bi u njemu konačno mogao da se probudi poručnik Pašić, okrene se ka onom fićfiriću i saspe mu u ljigavu facu čuvenu repliku iz Grlićevog filma.Međutim, može na filmu, ali ne biva to u životu i priključenijima Vučićeve Srbije i njegove kadrovske arhitekture za koju je biran i negovan specifičan materijal – sve same lutke na koncu, ljudi od plastelina i bez svojstava, spremni da pognutom glavom crtaju u pesku hvalospeve onom koji ih maltretira i na kraju potapšu dželata po ramenima. Dželata koji je preslikana verzija gospodara kad se obraća prema nižim od sebe, ali isto tako slika i prilka potleušenog bednog crva kad se gospodar istresa na njemu.U tom sistemu sa karakterologijom orijentalne despotije, uspostavljena je stroga hijerarhija moći sa idealnom vertikalom stepenaste apsolutne poslušnosti u kojoj nema iskakanja, upitnosti, rasprave ili, ne daj bože, neposlušnosti. Važno je samo da je dobro podmazan vratni mehanizam na kome u pogodnom trenutku može da se diže/spušta/klima glava iz koje je izbrisano sopstveno mišljenje, karakter imunizovan od stida a unutrašnji odbrambeni sistem utreniran tako da i najmanji proplamsaj sopstvenog dostojanstva automatski prepozna kao pretnju i u startu ga eliminiše.Direktor „Puteva“ je davno pristao da bude „Ej, Drobnjak“, „Dođi vamo, Drobnjak“, „Šta je ovo, Drobnjak“ i više sa tim nema nikakvog problema, ukoliko ga ta uloga i dalje ostavlja na mestu direktora velikog javnog preduzeća, makar i u nelegalnom v.d. stanju. Za trinaest godina, koliko je na tom mestu, dočekao je i ispratio četiri-pet ministara i isto toliko premijera i ne pada mu na pamet da menja strategiju u kojoj je pristao da bude naprednjački Žika Živac, dežurni krivac na kome političari ubiraju svoje bedne poene. Mogao je Zoran Drobnjak – kakav god da je, inženjer je i više je asfalta položio nego što je aktuelno ministarče kolima zgazilo – legitimno da mu kaže: „Nemoj da vičeš? I kakve ti veze imaš sa izgradnjom puteva?“. Mogao je, ali nije, niti će. Zna on dobro da bi ekspresno bio „streljan“ i to ne zato što nije bio u pravu ili što je nešto zaista zabrljao, već zato što bi time doveo u pitanje kodeks neupitne poslušnosti u kome lojalnost ima svu moguću prednost u odnosu na stručnost i integritet. To se ne sme, Drobnjak to odlično zna i zato je pustio prpošnog ministarskog tetreba da odigra svoju ulogu u punoj teatralnosti. Osim toga, taj je sam od sebe pravio budalu, zašto bi mu on smetao.S druge strane, aktuelni ministar, koji se na tom mestu zadesio kao produkt bog te sami pita kakve Vučićeve kombinatorike, svestan je da ga na funkciji isključivo drži uloga pazla te slagalice i da su mu jedini kvalifikativi odanost i spremnost da bespogovorno sprovede vrhovnu volju po dubini, a modus operandi - viči na koga treba/slušaj i divi se kome treba/posipaj se pepelom kad treba.Međutim, iako je brzo pokopčao kako stvari funkcionišu i iskoristio prvu priliku da poentira galamom mile uhu sirotinje raje kojoj još iznad ušiju fijuče osmanska kamdžija, on, ipak, nije do kraja bio siguran u Drobnjaka, prevejanog lisca i dugoprugaša u disciplini trajanja i opstajanja, pa je u neoficijelnom delu kad su se kamere ugasile (ali negde neka bezobrazna ostala upaljena) zavapio: „Nemojte da me prodate!“ I ono kako mu je to „penal“, a Drobnjak i Jocić su kao „Mesi i Ronaldo“, sve uz nepristojne poštapalice. Šta reći, bilo je mučno i gledati i slušati, bez obzira koliko je jasno o kakvom profilu čoveka je reč.I sve bi se to završilo uz nagon za povraćanjem i sa blagom dijarejom da se nije umešala Ana Brnabić i uzela u zaštitu svog ministra, pravdajući njegove uličarske ispade – emocijom. Kao, uneo se Toma svim srcem i dušom u izgradnju puteva, samo su mu rokovi, tuneli i sijalice u glavi, pa mu se u tom stvaralačkom grču i ushitu otme ponešto i neprimereno. Hoće se reći, gori čovek za trase, obilaznice i koridore.Kako da ne! Toma Momirović je, po tom osnovu, emotivan isto toliko koliko je i Brnabića istinska predsednica vlade. Mrtva trka između njih dvoje. Sve njegove emocije potiču i iscrpljuju se u naporu da se, po svaku cenu, opstane u kolu vlasti u koje je, nekim čudom, upao a onda mu se dopalo. U tom smislu ima da bude još „emotivniji“ pa, ako zatreba, sledeći put će i da bičuje Drobnjaka i kompaniju. Naravno, ukoliko mu glavni šef ne skrene pažnju da je to, ipak, njegova privilegija i da preko Drobnjakovih leđa samo on može da knjiži poene.Ne vidi Toma obilaznicu kao saobraćajni segment , već kao sopstveni priključak političkom establišmentu koji će mu omogućiti prečicu do milosti Vrhovnog koridoraša. Na izlazu iz tunela kome fale sijalice Toma nazire samo novu etapu svog političkog puta i tu emocije zaista rade: gori od želje da se na tom putu zadrži što duže. Stvarno, Drobnjak, nemoj da ga prodaš. Na kraju, nećeš ni uzeti neke pare!