Snimak i fotografije na kojima se vidi brat predsednika Srbije među visokim zvanicama na vojnoj paradi u Moskvi rodilo je pitanje iz naslova koje se, što šapatom, što glasno postavlja u javnosti. Pa, seo čovek u avion ( ponovo radi Er Srbija), sleteo na Šeremetjevo, odvezao se do Crvenog Trga, video impresivan defile i odlučio da ga odgleda - bio bi najjednostavniji odgovor, kad bi to moglo tako.
Problem je što ne može. Da može, tamo bi se uputio bar još neki uposlenik Zavoda za izradu novčanica – skupilo bi se za kartu i hotel – ili, pak, neki drugi ovdašnji rusofil koji ne bi žalio para da ga kamere „uhvate“ na dva metra od Vladimira Vladimiroviča pa da se posle time hvali po kafanama i slavama.
Andrej Vučić se tamo mogao naći – i našao se – samo kao brat Aleksandra Vučića koji je, pak, u Moskvu išao logikom svog posla i predsedničke funkcije. E sad, drugo je pitanje kako je „bratstvo“ postala funkcija i odskočna daska koja obezbeđuje „vajld kard“ za učešće na događajima međunarodne važnosti i zašto je Aleksandar Vučić u svečanu ložu moskovske parade „prošvercovao“ brata?
Na ovaj prvi deo pitanja nije teško odgovoriti ali je teško dokučiti Vučićev motiv za pridruživanje brata delegaciji. Odgovor se možda krije u, više puta demonstriranoj, predsednikovoj slabosti na burazera pa je hteo i na ovaj način da mu „učini“, možda je i rezultat stava „može mi se, crknite dušmani“ ili pak neka vrsta formalizovanja mlađeg Vučića kao sive emincije naprednjačkog režima. Ima ovde pomalo od svega toga, ali znajući da Vučić ne radi ništa a da na tome i politički ne profitira, on je ovim gestom hteo domaćoj javnosti da pokaže i koliko mu dobro stoje akcije kod moćnog ruskog predsednika kad može da mu u goste dođe s bratom. Iako je, barem po funkciji koju obavlja, tamo bilo mesto „prvom regrutu Srbije“ s obzirom da su u paradi učestvovali i pripadnici naše vojske, ali „brata“ Vulina nismo videli.
Naravno, da je Vučić svestan kako će u zemlji zagrajati zli jezici prebacujući mu što je to uradio, ali on ima spremne odgovore iz arsenala „napadaju mi brata zbog mene“, „napadaju mene preko brata“, „ništa im nije sveto“ i tako redom. I on sam je odavno upleo u politiku i brata i decu i roditelje, tako da mu nije teško da pliva u tom galimatijasu i svaki put i njih i sebe predstavi kao žrtve.
S druge strane, ovo je samo još jedan odsjaj iz ogledala teškog unutar- političkog defekta u kome je država Srbija iz faze partijske privatizacije prešla u još štetniji stadijum familijarnog akcionarskog društva neograničene neodgovornosti. Tako putevima i bespućima naše aktuelne političke i ekonomske zbilje koldare braća ( što predsednika, što ministra finansija, što premijerke), očevi ( tata ministra policije), sinovi ( naslednik Tomislava Nikolića koji gazduje Kragujevcom, legendarni Krkobabići, odskora i Šešelji), kumovi.., da ne zalazimo u zabran ljubavnih i bračnih veza koje takođe obezbeđuju političku i svaku drugu profilaciju.
Na delu je „đukanovizacija“ Srbije kojom se ona deli na familijarne begovluke i vezirstva sa neupitnim sultanom na čelu, a poslednjim izborima država nam je i faktički pretvorena u neku vrstu sultanata sa šminkom parlamentarne demokratije. Da nije tako u ovoj zemlji bi se pitala i glavne tokove politike vodila Vlada i premijer, a ne predsednik čija se ustavna i zakonska ovlašćenja mahom iscrpljuju u protokolarnim stvarima. A ovamo Brnabićka Vučića oslovljava sa „šefe“.
Osim toga, svi vladari koji akumuliraju ogromnu vlast i nemaju nameru da je dele, u jednom trenutku se suočavaju sa paranoidnim strahom od saradnika koji mogu izdati i izneveriti, pa se okreću rodbinskom okruženju. Svako od njih negde ima nekog svog Raula Kastra.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare