Piše Ranko Pivljanin: Ko na brdu mnogo dugo stoji, bolje mu je da siđe - Vučićev pogled s kulčine

Nama dole, valjda obnevidelim od mržnje i zavisti spram nepojamnih graditeljskih podviga našeg vrlog neimara, očigledno nije dato da vidimo isto što i on, pa se u našem vidnom polju mogao nazreti samo žalosni kostur Starog savskog mosta nasred reke, odsečen od obala, koji tako osakaćen čeka da ga graditelji našeg Velikog vezira dokusure teškim mašinama na radost „belgradewaterfront“ stanara kojima je dozlogrdila tutnjava tramvaja remeteći im mir u preskupo plaćenim stanovima.

Nego da se vratimo na Vučićev vidikovac odakle se, osim nepostojećeg mosta, može još što šta videti. Tako sa tih visina četiri preispoljne bitange koje su, nakon što su izmileli iz naprednjačke jazbine, bezbol palicama vijali studente po Novom Sadu, dok jednoj studentkinji nisu polomili vilicu – a zbog čega je posle pala vlada i ostavku podneo gradonačelnik ovog grada – izgledaju kao heroji. Sve Obilić do Cara Lazara. Da, tako ih vidi naš Vizionar i mostograditelj, „kači“ njihova časna i veličanstvena imena na svoj Instagram profil i poziva na blokadu zlog suda koji ih, ne razumevajući njihovu plemenitu misiju i poslanje, drži u višemesečnom pritvoru . Zamislite samo sa koliko su, u međuvremenu, još herojskih dela mogli da
nas zaduže i koliko su još maksilo-facijalnih intervencija mogli da naprave svojim suptilnim instrumentarijumom, pre nego što im Kulčinator o junačke prsi okači zasluženo ordenje i medalje.

Takođe, sa tog vidikovca njihova sabraća po sličnom junaštvu i stremljenjima, okupljeni u tor Ćacilenda uPionirskom parku, izgledaju kao „studenti koji hoće da uče“ - sve brucoš do apsolventa - kojima čekić i palica služe kao bukmarci kojima obeležavaju stranice obimnih udžbenika dok savladavaju teške lekcije, onemogućeni od strane zlih i zavedenih kolega što su blokirali fakultete, da to rade u učionicama i amfiteatrima. Ako se uzme dvogled, onda se na njihovim mišicama, nabreklim od danonoćnog listanja knjiga i skripti, mogu videti istetovirani likovi Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Vaska Pope, Miloša Crnjanskog, Milutina Milankovića... A kada sa te visine pogledaš na reke demonstranata koje se mesecima valjaju beogradskim ulicama, vidiš nepatvorene ustaške legije - sve Maks Luburić do Ljube Miloša - i abonente obojene revolucije koju će nam, književnik i sociolog u najavi, podrobno rastumačiti u delu neprolazne vrednosti, gde će mu recenzenti biti epsikop bački i patrijarh srpski, osvedočeni stručnjaci za „cvjetnaju revaljuciju“ i ostale šarene laže.

Odatle se, takođe, vidi i nasušna potreba da se u Kosjeriću formira Ruska stranka, neophodna da politički artikuliše i potom u lokalnom parlamentu štiti prava bratskog manjinskog naroda, to jest svo četvoro njih koji naseljavaju varoš na reci Skrapež. Ako se još malo izoštri pogled, može se videti i nulti broj u ulici Milutina Mladenovića u istom gradiću i na njemu 14 prijavljenih glasača koji užurbano zarezuju olovke, goreći od želje da na predstojećim izborima zaokruže šta i koga treba. Ili, pak, repriza biblijskog čuda, u Melencima. Ono što je
svojevremeno uspelo samo Hristu i samo sa Lazarom, naprednjačke vlasti rade kao od šale, pa tako u kapeli tamošnjeg groblja „leže“, uredno prijavljeni, osam glasačkih tela, spremnih da budu vaskrsnuti sa prvim izborima.

Kada sa tih visokih spratova skreneš pogled sa „velikog i predivnog mosta“ ka Bačvanskoj ulici, u tamošnjoj zatvorskoj bolnici vidiš Mariju Vasić, utamničenu profesoricu Jovine gimnazije iz Sremskih Karlovaca, rušiteljku države i ustavnog poretka, koja, kao štrajkuje glađu a, zapravo, „ko zmaj“ guma karađorđevu šniclu sa sve pomfritom i šopskom salatom. I dok profesorki broji zalogaje, svevideće i nedremano oko bludi ka Surčinu i divi se nacionalnom stadionu koji se pomalja iz prašine, spreman da poruči kako će se tu igrati finala Lige šampiona i Mundijala – još samo da Srbi ponovo nauče da igraju fudbal.

A kad smo već započeli sa Njegošem, da završimo sa Andrićem i jednom njegovom minijaturom iz „Znakova pored puta“.

„Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je, po nečem, pozvan da se bavi javnim poslovima, da ispravi šta je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno, a u stvari se bavi samim sobom i svojim mutnim ambicijama, ničim više i ničim drugim. U krug tih svojih poslova on uvlači sve ideje, pokrete, ustanove, javne ljude i skromne neznance. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče, on niže grešku na grešku i glupost na glupost. Ali, ubeđen i uporan, on to ne primećuje. Svaki mu je korak pogrešan, jer ide u naopakom pravcu. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe“.

Šta li bi tek ova dvojica napisali ( i rekli) da su imali priliku da se popnu na kulu Beograd i odatle kontempliraju, ali ko im je kriv što su na svet gledali sa Lovćena i Bikavca.