Piše Ranko Pivljanin: Kad autobus zgazi Anu

Predsednica vlade Ana Brnabić dala je originalni doprinos naporima da se relativizuje ujdurma oko broja mrtvih od korone. Kaže Ana: „Budem ja, recimo, pozitivna i krenem na Infektivnu i ubije me autobus. Mislite da treba da se brojim kao preminula od kovida?“ Njenu maestralnu teoriju dalje je razvila dr Darija Kisić Tepavčević upoređujući saobraćajne nesreće sa epidemijom i zaključujući kako one odnose više žrtava nego kovid 19.

Vodeći se logikom šefice i članice Kriznog štaba za borbu protiv virusa, čovek bi mogao da pomisli kako je korona, zapravo, neki novi model saobraćajnog prometala za čijim volanom sede neodgovorni vozači koji gaze sve redom i da smo sve ove mesece bili na pogrešnom tragu. Ispada da je umesto u zdravstvo trebalo ulagati u saobraćajnu policiju, Vučić je umesto respiratora trebao da nabavlja radare i presretače koji bi lovili nesavesne šofere i da ljudima ne preti opasnost na tribinama punih stadiona, izbornim štabovima stranaka, biralištima, prepunim gradskim autobusima i noćnim klubovima, nego na ulicama i trotoarima gde ih pre virusa može stići i u večna lovišta poslati neka budala laka na gasu.

Izlet premijerke i lekarke u saobraćajnu problematiku bio je očit primer mešanja baba i žaba s tim što ovo miksanje „grandmothers and frogs“ nije došlo iz gluposti i brzopletosti ( mada ima i toga) već kao svesna i namerna zamena teza, skretanje pažnje i usmeravanje istrage na pogrešan trag. Novi talas epidemije, kojoj je – sad je to očigledno – dato voljno zbog izbora a ona se otrgla kontroli, cele gradove pretvorila u žarišta, prenapregnuti zdravstveni sistem dovela do ivice kolapsa a već sluđeni narod u novu konfuziju. I dok se ljudi konfrontiraju sa zdravstvenim radnicima iscrpljenim danonoćnim radom u teškim uslovima, „gospodari epidemije“ se dovijaju kako da sakriju greške i umanje odgovornost pa pričaju priče o nesavršenostistatistike, drugom piku prvog ili prvom piku drugog talasa ili smrtnosti u saobraćajnim nesrećama.

I sami žrtve sopstvene slabosti spram političke volje koja ih je (zlo)upotrebila (neki su joj svesno i služili) upetljali su se kao pile u kučine i sada traže izlaz a on je zatrpan ogromnim brojem novozaraženih, plastičnim vrećama, metalnim sanducima i vojnim šatorima ispred bolnica. Sve glasniji krici lekara sa prve linije fronta kojima je preko glave manipulacija i šminkanja stanja raskrinkavaju i demantuju zvaničnu verziju a one koji pokušavaju da je odbrane izlažu opravdanom gnevu javnosti. Sva objašnjenja i ekvilibristike padaju pred „neredigovanim“ izveštajima sa lica mesta poput onog dr Radeta Panića koji poručuje građanima da „više ne veruju ni politici, ni Kriznom štabu, već da se brinu o svom zdravlju, jer mi nemamo čime da im pomognemo.“

I šta sada mogu članovi Kriznog štaba? Za početak ono što je odgovorio profesor dr Zoran Radovanović kolegi dr Predragu Konu koji ga je pitao šta on hoće? Istinu, rekao je dr Radovanović. Koliko god bila bolna i neprijatna, ona je pretpostavka zdrave borbe i nade u kakav takav pozitivan ishod, sve ostalo je magla i pesak u oči koji umeju da sakriju problem ali ga nikad nisu rešili.