Piše Ranko Pivljanin: Izdade li opet Crna Gora

Kolumne 20. jun. 202112:20 > 12:38
Podeli:
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Dođe mart, pričamo o NATO bombardovanju. Dođe juli svađamo se oko Srebrenice. Avgust čekamo da „zahladimo“ sa Hrvatima oko „Oluje“. I tako redom i tako godinama. Negde smo ubijali i progonili mi, negde su ubijali i progonili nas. Krug balkanskih zločina, začinjen jednim međunarodnim, postao je omča oko vrata nesrećnih naroda koji ovde žive i zatežemo je jedni drugima kako koga zapadne i kako kome odgovara.

Pročitajte još:

Na kraju smo uspeli da Srebrenica postane kamen spoticanja između dve najbliže ovdašnje države nakon što je crnogorska skupština donela Rezoluciju o Srebrenici u kojoj se ono što se tamo desilo označava kao genocid i osuđuje se njegovo negiranje ili relativizacija. Još uveliko lete đulad kanonade koja je iz Srbije ispaljena tim povodom spram onih koji su tu rezoluciju predložili i podržali. „Izdaja“ i još jedan „nož u leđa“ su samo deo živopisnih epiteta koji se ispisuju na naslovnicama ovdašnjih novina, podržani besom i izvinjavanjem Srbiji od strane srpskih i prosrpskih lidera iz Crne Gore između kojih se, nesnađen i, očigledno još nevičan prljavštinama i logici dnevne politike, našao crnogorski premijer Zdravko Krivokapić.

On je upravo zbog „neadekvatnog“ tumačenja zločina u Srebrenici smenio sopstvenog ministra pravde, da bi se juče oglasio izjavom da je rezolucija bila nepotrebna. I jeste nepotrebna, ali ne zato što je i ona zamutila vodu između Crne Gore i Srbije koja godinama nikako da se izbistri, ili zato što stavlja stigmu genocidnosti na čitav srpski narod – na šta su najviše graknuli ovdašnji korifeji srpske pravovernosti i nevinosti.

Pročitajte i:

Rezolucija je samo administrativni ustupak, čak i neiskreni višak revnosti spram političke i ine korektnosti, moguće i nečija mala pakost i tih nekoliko stavki na jednom papiru, koliko god izgledali ozbiljno i obavezujuće, ništa ne rešavaju spram onoga što se u Srebrenici dogodilo i posledica koje je izazvalo. „Gradacija“ zločinstva – da li je genocid, masakr, masovno ubistvo ili zločin – niti može umanjiti bol onih čiji su najbliži ubijeni, niti povećati krivicu onih koji su zločin počinili, samo je dala municiju za naše „bratske“ međusobice. Slično kao što je priznanje Kosova od strane crnogorskih vlasti bolelo, ali faktički niti je šta dodalo niti šta oduzelo od takozvane kosovske nezavisnosti.

Formalno-pravno gledano, Međunarodni sud u Hagu je 2007. doneo presudu kojom se ono što se dogodilo u Srebrenici kvalifikuje kao čin genocida i po tom osnovu je tri godine ranije osuđen general Vojske Republike Srpske Radislav Krstić, a nakon toga Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Dakle, krivica je personalizovana na konkretne ljude i ova vika i galama koja se digla u Srbiji kako rezolucija „potcrtava“ genocidnost Srba i Srbije ne stoji. Niko nigde nije ni presudio niti doneo rezoluciju kojom se označava da su Srbija i srpski narod počinili genocid. ( Jeste Srbiji prebačeno što nije to sprečila.) Presuda upravo skida kolektivnu odgovornost, a želi se predstaviti suprotno iz najnižih političkih ali, bogami, i ličnih motiva nekih koji su, ako nisu pucali i streljali, bili ideolozi atmosfere i politike koja je vodila tom i sličnim zločinima. Oni tom pričom guraju narativ o našoj kolektivnoj „genocidnosti“ koja ne stoji ni formalno ni stvarno i kao da se namerno drži tenzija kojom se predstavljamo većim krivcima nego što jesmo.

Zar nam veću štetu od nekakve rezolucije ne prave budale kad ovde napišu transparent ili skandiraju „Nož, žica, Srebrenica“ i zamislimo li se nad činjenicom koliko ta „kreativnost“ vređa onu drugu stranu i da li su stavke ove „stadionske rezolucije“ malicioznije i zlokobnije od formalne osude zločina u jednoj skupštini? Skačemo li sa istom strašću na to bezdušno i nerazumno dosoljavanja tuđih rana kao na ovaj „nož u naša leđa“ bratske Crne Gore?

Nije suština u tome šta piše ili će pisati po kojekakvim rezolucijama, već šta svi mi iskreno osećamo spram onoga što se u Bosni desilo ( na svim stranama), na koji način se sa tim suočavamo i prihvatamo, a ne da to prenosimo na teren političke borbe u kojoj se rezolucija tumači kao diverzija protiv ponovno vaskrslog srpstva u Crnoj Gori i ambiciji Aleksandra Vučića da njen politički život bude fusnota njegove „pijemontske“ agende. Vidimo da se ova rezolucija tumači i kao udar na državno rukovodstvo Srbije i oružje za konačni obračun sa aktuelnim vlastima na izborima koji slede iduće godine i tako se osetljivo pitanje o prirodi jednog teškog zločina pomera ka instrumentu političke borbe.

Rezolucija će imati život vilinog konjica, pašće u drugi plan, ali će uvek biti tu kao zgodna inicijalna kapisla kad treba međusobno da se pokoškamo, izvučemo stvar iz konteksta i stvar zloupotrebimo. Naravno (zlo)upotrebljavaće je i oni koji nam ne misle dobro ali o tome je trebalo misliti tih julskih dana 1995. godine i ne dozvoliti taj strašni masakr i tako dati povoda da vam drugi definiše nivo i ime vašeg zločinstva. Za očekivati je bilo da neće propustiti prilku da vam ga maksimiziraju.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar