A da gospođica Suzana Vasiljević, savetnica predsednika Republike, lepo ode u „Pertini“, kupi šefu neku igračku, pa nek se čovek raduje i zabavlja do mile volje. Ne treba ljude ni u tom uzrastu uskraćivati za igru, ona oplemenjuje, kroz nju se sazreva i postaje se boljim bićem. Svašta u tim prodavnicama ima, pa je moguće da se nađe i neka gondolica sa sve sajlom i korpicama: okači mu je od jednog do drugog zida u kabinetu, pozove komšiju Vesića iz susedne zgrade i neka se igraju koliko im duša ište.

Piše: Ranko Pivljanin

Drugarica savetnica je sinoć obznanila puku kako se predsednik straaaašno radovao panoramskoj žičari na Zlatiboru i da se još više raduje gondoli na Kalemegdanu i da ga, pazite sad, niko neće sprečiti da taj projekat realizuje. Njene reči, osim što nehotice, još jednom otkrivaju i potvrđuju infantilnost čoveka na najvišoj državnoj funkciji ( praviću gondolu, praviću Beograd na vodi, ne možete mi ništa, utata…) pokazale su i zastrašujuću zarobljenost ove zemlje i njene prestonice voljom jednog čoveka koji je sebi dao za pravo da se pita bukvalno o svemu, pa i o najprostijim komunalnim stvarima kao što su nekakve fucking gondole. Biće ih, ako se meni to dopada. Neće ih biti, ako sam ja protiv i tačka.

Ako se malo prisetimo, oko gondole na Zlatiboru je godinama vođen pravi mali rat Vučićeve vlasti sa ( tada) „odmetnikom“ Milanom Stamatovićem i protiv njega je tadašnja ministarka građevinarstva i infrastrukture podizala nekakve krivične prijave. Stamatović je optuživan da nikada nije dostavio kompletnu dokumentaciju za izdavanje potrebne dozvole za izgradnju pomenute kabinske žičare od Tornika do centra Zlatibora, Državna revizorska institucija podnela je tada krivičnu prijavu Tužilaštvu u Užicu zbog nabavke opreme za gondolu , protiv njega je podneta i predstavka Agenciji za borbu protiv korupcije, prijava Tužilaštvu za organizovani kriminal jer je, kako je objašnjeno, sve ličilo na „organizovani kriminal u oblasti građevinarstva“ i tako dalje….

I? Kada je to vlast bila u pravu: onda kada su Stamatoviću svim silama branili da realizuje žičaru ili sada kada je zajedno sa njim slave kao vrhunski turistički i infrastrukturni potez?

Da li je to, u međuvremenu gospodin Stamatović ispravio sve manjkavosti i pravno zaokružio projekat do perfekcije ili je, pak, negde „legao na rudu“ vlasti, prestao biti „lokalni šerif“ i pretvorio se u kooperativnog vizionara kome gondolu u pogon pušta lično predsednik države? Odjednom se više ne postavlja nikakvo proceduralno ili zakonsko pitanje (pojela ona poslovična maca ), sve je u najboljem redu, gondola piči preko zlatiborskih brda i dolina koje sada Vučić može do mile volje da obećava u najnovijoj kampanji za naredni mandat, srećan što je „pacifizirao“ još jednog lokalnog vojvodu, kao što je to pred prošle izbore uradio, primera radi, sa Pirotom i Starom Pazovom, gde je tamošnje lokalne lidere, koji su osvajali vlast sa svojim pokretima – malo milom, malo više silom- džumle ugurao u svoj monstruozni SNS.

Tako dolazimo na suštinu koju nam je, u trenutku iskrenosti, i obznanila savetnica Vasiljević: sve je pitanje Vučićeve volje i biće onako kako on želi, hoće i može, a ne kako zakoni, nadležna struka i potrebe grada ili turističkog centra nalažu. Dakle, ako bi sutra onaj izumitelj sa Pinka omasovio proizvodnju svojih letećih sprava i sličnih ludila, Vučić lagodno može da otvori vazdušne koridore iznad Beograda da njima lete Gordane, Bojani i ostali Čukanovići kako bi promptno stizali na njegove konferencije za štampu i otud izveštavali o nekoj od njegovih vizija. ( A kada smo već kod vizija i fantazija, uzgred, ćemo ovde citirati besmrtnog Vladetu Jerotića koji je na tu temu rekao sledeće: „Kada je čovek stvaralac i ima fantaziju – milina. A kada nije stvaralac, a ima fantaziju, onda mi lečimo“.)

Princip „može mi se“ ustanovljen je kao nepisani zakon koji je postavljen iznad ustava i svih drugih akata ove zemlje, on je vrhovno zakonopravilo i po njemu se već godinama odvija i politički i svaki drugi život ove jadne zemlje. Sve je postavljeno na temeljima čistog voluntarizma a kada stvari tako stoje – makar da je na čelu države i sam Isus Hrist i to u fazi apsolutne božanske nepogrešivosti – to ne može biti dobro, niti tu ima sreće ni za državu ni za građane. I kad je stvar postavljena na tako zastrašujućem postulatu „hoću i ne može me niko sprečiti“, onda je logično da će joj, kad tad, biti uzvraćeno antipodom: „nećeš i sprečićemo te“. Od takve postavke normalnog čoveka podilazi jeza i diže mu se kosa na glavi. Vizionari, pak, cepte od sreće i zadovoljstva i šibaju gondole da im idu brže.