Piše Ranko Pivljanin: Belgijski Gargamel i Srbi štrumpfovi

Štrumpfovi su izmaštana mala bića plave boje, belih i crvenih kapa, koja žive u kućicama od gljiva, izmislio ih je belgijski crtač stripova Pejo i bili su junaci stripa, crtanih i animiranih filmova. Kako svi junaci imaju svog neprijatelja u njihovom slučaju je to zli čarobnjak Gargamel sa ništa manje zlim mačkom Azraelom koji im stalno rade o glavi. Ovih dana je zemljak tog strip crtača, inače direktor belgijske kompanije Metech iz Smedereva, vratio štrumpfove iz zaborava tako što je na svom Fejsbuk nalogu upravo preko njih dao svoje viđenje poslovnog odnosa belgijskog gazde i srpskih radnika pod radnim naslovom „Kad Srbi i Belgijanci rade zajedno“.

Valter Knabe, kako se Belgijanac zove, prikazao je „instalaciju“ gde se nad četiri uplašena trumpfa plus Štrumpfetu, nadnosi veliki bronzani čika pretećeg i imperijalnog izgleda, čiji kažiprst na ispruženoj ruci govori samo jedno: „Marš, na posao, stoko!“ Moguće da ovaj biznismen, inače proglašen za regionalnog poslovnog lidera za prošlu godinu od strane Privredne komore u Požarevcu, nije mislio ništa loše, već je samo hteo da se našali, ali kako u svakoj šali ima i malo zbilje, tako je i ovaj „šaljivdžija“, nehotice ili namerno, svejedno, ilustrovao upravo surovu istinu o zemlji indisponiranih, poniženih i potplaćenih štrumpfova i favorizovanih Gargamela koji su eufemistički nazvani „strani investitori“.

Otkako smo razvalili i izgubili ozbiljnu zemlju, raskrčmili svoje firme i preduzeća, raskrstili sa propalim socijalizmom i prigrlili kapitalizam, i to onu njegovu najsuroviju liberalnu varijantu kao jedini modus poslovanja i garant progresa, „strani investitor“ je postao magična reč, ključ za sve naše probleme, najpoželjniji gost, spasilac, jednom rečju dobročinitelj bez koga se ne može. Kako je krenulo realno je očekivati da ga, u dogledno vreme, kanonizujemo, ubacimo u kalendar crvenim ili crnim masnim slovima i uvedemo kao novu krsnu slavu koju će ovdašnje radništvo i sirotinja prislavljati uz onu redovnu, nasleđenu od predaka.

Njima se prostire crveni tepih, klanjaju im se snishodljivo najviši predstavnici države, poklanja im se zemljište i infrastruktura zajedno sa jeftinom radnom snagom, na izvolte su im i zakoni i uredbe, iz državne kase im se dele subvencije i kad ih ne traže.

Možeš da psuješ i pljuješ i predsednika i ministre i ovu štrumpfetu od premijerke, ali zucni, majčin sine, nešto protiv stranog investotira kao da si ove prve u zenicu oka udario. Na njih se gleda kao na božanstva i zaštićenu vrstu kojoj je sve dozvoljeno u ime famoznih radnih mesta, hale njihovih fabrika niču brže od pečuraka i predstavljaju se kao hramovi nesumnjivog napretka i garanti socijalne stabilnosti a, zapravo, ostaće kao spomenici neokolonijalizma napravljeni pod firmom globalizacije i nesmetanog protoka ideja, ljudi i kapitala.

Pri čemu na idejama, kroz korupciju, profitiraju ovi što investitorima širom otvaraju vrata, kapital odlazi onima koji su ovde i došli da ga uvećaju a ljudi.., ljudi se pretvaraju u poslušne i uplašene štrumpfove koji za platu, koju njihovi „dobrotvori“ troše za večeru i flašu boljeg vina u otmenijem restoranu, ćute, trpe, pristaju, nose pelene i namotavaju kablove, ubeđeni da tako treba. Njihova nemoć i strah direktno je proporcionalna svemoći i povlašćenosti gazda kojima slugeranjska i korumpirana politička elita maksimalno izlazi u susret, predstavljajući ih kao dar sa neba, izbavitelje i razvojnu šansu.

I tu dolazimo do paradoksa koji se može okarakterisati i kao neka vrsta socijalnog „stokholmskog sindroma“ u kojem žrtve postaju kooperativne sa dželatima, imaju razumevanja za ono što im rade i veruju im, tačnije hoće da im veruju jer drugog izbora i nemaju. Na kraju im poveravaju svoju sudbinu u ruke: ovim što investitore dovode na izborima, investitorima putem bespogovorne lojalnosti. Jedni iz straha da ostanu i bez mrvica sa stola, drugi iz neusahle nade, tog poslednjeg čovekovog utočišta, da će se barem neko od zavodljivih obećanja ostvariti i ispuniti. Znajući za sve to, izbirikani majstori političkog marketinga i manipulacije poput veštog džudiste koji na svoju stranu okreću snagu protivnika, koriste slabost osiromašenih masa držeći ih kao taoce – malo straha a malo nade.

I upravo takvi im savršeno odgovaraju, pa ih, i kada bi i moglo biti barem malo drugačije, sistemski drže u limbu nezadovoljstva i očekivanja. Iako logički izgleda da bi dobrostojeće pučanstvo bilo lojalnije i predvidivije, stvarnost i iskustvo poludovršenih država sistemske korupcije i otimačine, pokazuje da je lakše i politički probitačnije vladati sirotinjom kojoj je nametnuta logika opstanka u se, na se i poda se, nego ekonomski potentnijim društvom koje bi moglo otkriti i neke druge potrebe i formirati teže zahteve.

Ekonomski emancipovan građanin nije poslušnik, jer kad čovek prestane da misli samo o tome šta će ujutru naložiti a šta uveče večerati, u njegovoj glavi se oslobađa prostor za razne „subverzivne“ ideje a bezobalna propaganda se razobličuje do tančina i dobija obrise onoga što zapravo i jeste: šarena laža političkih ništarija, lopovske kaste i njihovih stranih investitora.

Za razliku od njegovog veličanstva stranog investitora, domaći preduzetnici, ako nisu u podrazumevajućem dilu sa političkom elitom, stigmatizovani su kao lopovi i pljačkaši sopstvene države, za njih nema subvencija ni razumevanja, njima krediti, ako ih i dobiju, izlaze na nos, a nijedna greška se ne prašta. Po principu, što je dozvoljeno Jupiteru nije volu.
Teško je naći zemlju koju su na put prosperiteta i napretka izvele isključivo strane investicije – one jesu poluga rasta u tranzicionim zemljama, ali istovremeno znaju biti i kočnica razvoja jer se u velikom delu bazirane ili na kanibalističkom potiranju konkurencije, kupovini tržišta za plasman sopstvene robe i ostvarenju dobiti na konto jeftine radne snage.

Ali reci ti to Vučiću i njegovim ekonomskim stručnjacima. On sav ushićen ide okolo i broji novozaposlene štrumpfove i limene pečurke u kojima postaju pauperizovani galioti neorobovlasništva , a beolosvestki Gargameli se oblizuju. I nije se čuditi Belgijancu što nas je video kao koloniju štrumpfova kojima treba pokazati gde im je i kakvo mesto namenjeno.