Fali još samo da biju. Više ne fali ni to. Na Internetu je osvanuo video u kome policajac u Beogradu šamarima prevaspitava građanina koji je prekršio zabranu kretanja. Bilo je to samo pitanje dana, pada samokontrole ili do kraja dovedenog osećaja da je, u vreme kada je narodu gotovo sve zabranjeno, sili vlasti sve dozvoljeno.
Ova scena bi bila šokantna i u nekim drugim vremenima a kamoli sada kada su građanska prava dodatno suspendovana, kada nam se vreme meri sve dužim policijskim satima i sve limitiranijom slobodom a senka prisile, koliko god bila opravdana i razumljiva, pritiska kao vodenični kamen.
I onda, šamari. Vaspitna dandara vlasti, uznemirujuća i onespokojavajuća trula višnja na torti sveukupnog poniženja i obezljuđenja. Ona policijska šaka nije samo ostavila trag na licu zlosrećnog Vračarca ( ako je i kriv neka mu se sudi, bar pravosudni skajp radi ko geštetner), zakačila je sve koji su to videli. Obrazi bride i od saznanja da nas tretiraju kao nedostojnu stoku koju batinama treba ugoniti u red.
Koliko god da nas bije glas kao neodgovorne i raspojasane, nije baš da masovno jurcamo ulicama k’o pijani engleski turisti, kašljemo i kijamo okolo na sve četiri strane sveta i nonšalantno se vučemo kućama iako je davno odsviralo onih policijskih sedamnaest sati. Ne. Uredno stojimo u redovima pred prodavnicama, držimo propisanu distancu i ulazimo jedan po jedan, ne kafenišemo po kućama i stanovima, nosimo maske i rukavice i praznimo ulice u propisano vreme.
Narod se, kudikamo, pokazao zrelijim i odgovornijim od svoje vlasti i izvikane struke koja se strateški baš i nije proslavila i ostalo je da stvar, kao i uvek, spašavaju oni poznati i nepoznati heroji na terenu za koje saznamo kad im lica izranavljena maskama i skafanderima prominu društvenim mrežama ili kad podlegnu opakom virusu spašavajući tuđe živote, poput niškog hirurga Miodraga Lazića.
Sam ministar policije je neki dan priznao da 97 odsto građana poštuje zabranu kretanja i zahvaljivao nam se na tome. Pa zar je onda u redu da onima koji su bili na nekoliko metara pred svojim ulazom pišete kaznu ili da šamarima prevaspitavate onog ko se o pravila ogrešio.
Iz Nemačke, koja je sinonim za disciplinu i strogost, dolazi slika koja pokazuje policajce dok se putem megafona obraćaju sugrađanima koji bivakuju po parku i zahvaljuju im se na kooperativnosti i poštovanju mera, ovde pucaju šamari.
Sve i da je onaj prestupnik zaslužio batine, policajac je morao da se obuzda i izbroji do dvadeset. Ne mora da ima razumevanja za njegov hir ali ne treba da mu to stavlja do znanja šamarajući ga već uhapšenog i strpanog na zadnje sedište policijskog automobila. Nismo ni mi srećni što nam je svašta uskraćeno, pa vam ne dobacujemo ili pokazujemo srednji prst, već razumemo da radite svoj posao, tačnije radi ga kako treba i vas 97 odsto. I ne pada nam na pamet da, gledajući siledžiju u uniformi, zaključimo kako ste svi takvi iako stav njegovog kolege koji nije ni pokušao da ga obuzda malo relativizuje taj zaključak.
Znam i da će se naći oni koji će, gledajući policijsko prekoračenje ovlašćenja, pomisliti „ruka ti se pozlatila“, ali pre nego što to kažu neka se sete kako ta ruka može ostaviti pozlatu i na njihovom obrazu. Većinu nas je onaj šamar zaboleo.
Pratite nas i na društvenim mrežama: