Od učiteljice, preko drugih đaka, koji su prvi počeli, pa sve do onih bezobraznika iz drugog odeljenja, što vazda provociraju, učeniku iz magareće klupe nikada ne presuši izvor izgovora što je tu gde jeste, a ukoliko je vičan i u kreativnom shvatanju stvarnosti, poziciju može predstaviti kao svoje htenje, volju, na kraju i pobedu. Baš kako je to činio šef ovog društvenog konglomerata, svaki put kada su tužne fotografije njegove diplomatske impotencije obilazile svet.
Poslednja u nizu je svakako sa Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, na panelu za Zapadni Balkan, gde je junak naše nacije, vlasnik naših života i sudbina, sveti srpski sin i Obilić modernog doba, sedeo mimo sveta. Iako su predstavnici zemalja Zapadnog Balkana, kao i visoki zvaničnici međunarodne zajednice sedeli u dva reda, licem okrenuti jedni drugima, naš delija sedeo je iza svih, gledajući im u potiljak.
„Tamo sam birao sam gde ću da sednem, i iako su me tri puta molili da dođem u prvi red, ja to nisam želeo“. Kada su videli da neće da sedne gde i sav normalan svet, pokušali su, kako tvrdi lirski subjekat, tri puta, računali ljudi triput Bog pomaže, a onda su očito shvatili da u njegovom slučaju ni Bog ne može da pomogne.
E, kada i svevišnji digne ruke od vas, nastupa onaj, gore pomenuti deo kreativnog shvatanja istine i stvarnosti, za kojim je posegao i naš mesija. Istakao je, najpre, da nije „jadnik, bednik i nesrećnik“ koga treba žailti, a onda smo dobili objašnjenje, kako je to što sedi iza leđa svih koji su došli da mere diplomatske crvene banove, prednost.
„Smeta vam snažna Srbija i to što nisam deo čopora i što neću da govorim da su neki lideri ludaci. Ovde je popularno da se kaže da je Putin ludak, ovaj i onaj, ja da učestvujem u tome neću“ – reče šef na državu.
Ova izjava pokazuje da nije bio samo mimo sveta, već i van sebe, ali je tu ulogu šetanja kroz terase svesti, kako to slikovito nekad reče Štulić, odavno zauzeo aktuelni direktor Bezbednosno informativne agencije.
Setiće se nešto dovitljivija raja, samita Evropske političke zajednice u Pragu, kada je naš predsednik takođe pokazivao lekciju o osami. Iako su spontano formirani krugovi predstavnika zemalja Starog kontinenta, on je odlučio da bude frilenser, da ne pripada nijednoj grupi, da šeta između, promatra, gleda i razgleda. Zanat se uči očima, a ne tako što bi stao i popričao sa nekim. I ta izolacija je bila opravdana, sram ga bilo ko drugačije misli.
PROČITAJTE JOŠ
No, tu dolazimo do malog problema, a to je da ne ide on tamo imenom i prezimenom da predstavlja sebe, već našu državu. A zbog njegovih ličnih osobina i politike koju vodu, ophođenje međunarodne zajednice prema njemu oslikava i odnos prema našoj otadžbini. Zato je najveća sramota, da li naša ili njihova, bila na ceremoniji u Parizu povodom završetka Prvog svetskog rata. Tada je, kako je rekao i njemu bila knedla u grlu, a bogami i svima nama. Izgibosmo silno u tom ratu, golgotu preživesmo, među najstradalnijima bismo, a da nas na toj ceremoniji nije bilo ni blizu prvog plana.
Samo se nameće krucijalno pitanje – koliko nas kao državu i narod degradira nesposobnost i diplomatska šizofrenija vlasti koja defiluje Srbijom? Kada ćemo shvatiti da je diplomatija nauka i veština, da je ona osnova svakog odnosa političkog života, od kojeg dalje zavise naši životi?
Znate kada se uspostavlja granica divljenja mamlazima iz zadnje klupe koji nemaju trunku ni kućnog vaspitanja, ni društvene svesti, niti bilo šta što bi ih sprečilo da se u školi ponašaju gore nego na ulici? Onog momenta kada budu kažnjeni i kaznom poniženi. Tada više nisu zanimljivi onima iz prvih redova, onima koji su odlični ili to pretenduju da budu. Više im družina iz magareće klupe nije kul, jer ih kazna čini nedostojnima tog društva. Kazna je ta koja razmeđava džibera od mangupa. U političkom životu, ta kazna se izriče na izborima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare