Piše Nikola M. Jovanović: Srbija u neproglašenom generalnom štrajku

Protiv režima Aleksandra Vučića ustali su studenti, poljoprivrednici, advokati, prosvetni radnici, penzioneri. Zanemaruje se i činjenica da sve brojnijim skupovima studenata podršku daju i roditelji akademaca kao i veliki broj onih koji su se u toj poziciji našli `96-`97. Generalni štrajk je u vazduhu i na ulicama gradova koje posećuje predsednik. Iako traži mesta gde će pokazivati svoju preostalu moć, dešava mu se suprotno. Penzioner iz Varvarina Miloje Sarić ga je „postavio na svoje mesto“ pitanjem zašto državni dodatak za telesno oštećenje iznosi tek 8.750 dinara. Izračunao čovek da mu od povećanja od 900 dinara, 300 uzmu za RTS. Predsednik naviknut na panagirike, aplauze i poltronstvo, nije očekivao ovakvo pitanje, pa je pred nacionalnim auditorijumom razotkrio svoju nadobudnu, diktatorsku stranu odgovorom da „neće da se dodvorava za 300 dinara“. Usledio je dirigovani aplauz, ali je narod čuo Mileta, koji je sebi rekao „sad ili nikad“. Čuli su Mileta i u Ćićevcu, u Jagodini i širom Srbije. Narod, kako Vučić krsti građane ove zemlje, na ivici je da pošalje poruku da mu je dosta ucveljenog diktatora, koji je svoju poštapalicu „pa šta“ u strahu od studentskih protesta zamenio „spremnošću na dijalog“. Socijalisti, uvidevši da je đavo odneo šalu, statiraju u kukuruzu, što predsednik čita kao sanitarni otklon od SNS, pa ima pik na Branka Ružića, koji je čestitao mladima na lucidnosti i talasu protesta. Čak je i ustvrdio da se mnogo puta kršio Ustav.

Dok Ružić igra lošeg, Dačiću je dopala nezahvalna uloga dobrog policajca - lidera stranke koji mora da nemušto i neuverljivo brani Vučića šaljući ipak signale da se SPS neće utopiti u njegov pokret, čak i ako ga podrži.

Lonac na kome je Nenadležni sve ventile pozatvarao verujući da je lonac jači od pritiska koji je kreirao, sprema se da eksplodira. Ni oni koje Vučić dovodi autobusima da mu tapšu, ucenjeni i poniženi neće da ga trpe. To je Vučićev narod koji je on priterao uza zid da bi pristajali na njegovu vladavinu za mrvice sa stola naprednjačke elite. Sve češće će Nenadležni morati da sluša nekog novog Mileta koji je skupio hrabrost da predsedniku pristalica SNS kaže šta mu je na duši.

On veruje da poznaje narod i da mu to daje pravo da ga večno obrlaćuje. Mile iz Varvarina vesnik je naroda kome je dogorelo do nokata. Nema tog kolektivnog ugovora koji se može potpisati sa građanima koji su maltretirani 13 godina. Studenti su im dali vetar u jedra, osetili su da je vreme da dobiju ono što im pripada. Sve je manje onih koji bi to menjali za sendvič, koliko god samo pred kamarama predsednik glumio da uživa u istom.

Shvata i narod da ne mora on da se pita za sve, da je država mnogo više od toga, da ne moraju da pognu glavu da bi spajali kraj sa krajem, dok se naprednjački biznismeni bogate brzinom svetlosti.

Studentima se prodružuju i srednjoškolci, staju i osnovne škole. Staje prosveta. Decenija nipodaštavanja, potcenjivanja i omlaovažavanja je prošla. Nenadležnikove oči su uprte u EPS i „Kolubaru“. Premotava scenario u glavi koji je već doživljavao. Iz svog Mordora delom mu je oko i na policiji, koja se oslobađa i potpisuje peticiju podrške studentima. Sve je više onih koji traže uređen i odgovoran sistem. Poput Mileta, koji je samo hteo da se čuje za njegov problem i problem invalida rada. Pa, što bi on rekao - sad ili nikad.