Ne prođe mnogo da nas predsednik ne podseti kako jurimo kao superbrzi voz kada je reč o ekonomskim rezultatima. Rast prvi u Evropi, prosečna plata za ponos u regionu. Pretičemo sve redom.
Spreman je i da to nacrta na tabli. Da bi ljudi razumeli.
Ono što nije spreman da nacrta je da prosečnu platu najveći broj zaposlenih može samo da sanja. Statistika pokazuje da najčešću platu u Srbiji prima skoro svaki drugi zaposleni. A ona je manja za 21.000 dinara i iznosi 53.349 dinara, iznosi nešto više od 450 evra.
Još kada na to doda da najmanje 400.000 ljudi u ovoj zemlji radi na crno i ne ulazi u bilo kakve statistike, da se zadužujemo toliko da po nekim računicama, svaka novorođena beba duguje više od 8.000 evra, drugačije može da se gleda na „uspehe“ Vlade.
Može predsednik da maše slikama graška, sardina, ulja i brašna. Njegova taktika ipak otkriva mnogo više nego što pokriva – takoreći deluje kao mikro-bikini.
Jasno može da se vidi da on vodi politiku koja podrazumeva da do zaposlenja ne možete ako niste kapilaran, siguran glas. Ako nemate zaposlenje, teško ćete da se snabdete bilo čim.
On vodi politiku u kojoj je ako imaš posla sa pravosuđem, važnije naći „prolaz“ do vrha stranke. U tom slučaju ne treba vam dobar advokat, treba samo sigurna veza.
PROČITAJTE JOŠ:
Vučić vodi politiku u kojoj se Institut „Jaroslav Černi“ privatizuje da bi moglo da se gradi tamo gde se ne sme. U ime interesa investitora. Još ako su strani, onda idu i subvencije, a zaposlenima ide najčešća, a ne prosečna plata. Trafostanica se dobija telefonskim pozivom, putevi, kanalizacije i fabrike takođe.
Ako to neko ne zaboravi posle izbora. Mora stalno da se bude u kontaktu, jer „nije šta znaš, nego koga znaš“. To je pravi moto koji se emituje svakog dana sa Andrićevog venca.
Kada bi bar RTS pogledao podatak o tome da više od polovine građana nema tu prosečnu platu o kojoj predsednik vatreno govori, možda bi se pozabavio time kako živi polovina Srbije – zašto rastu cene, a pada standard, kako to da rođaci ministara zaključuju unosne poslove sa javnim preduzećima, zašto se izdvaja manje para za subvencije u poljoprivredi, kakvo je stanje u zdravstvu i prosveti.
Neka i za njih bude mesta, a ne samo za one koji žele ili su primorani da veruju u poruke da „zajedno možemo sve“ i da „dela govore“. Jer pred Vladom su i poljoprivrednici, prosvetari, naučnici…Traže veće plate, veće subvencije po hektaru, jer to je njihov život. Nije reč o „sezonskim protestima“, kako njihova okupljanja sa omalovažavanjem nazivaju ministri.
I oni žele da „dela govore“.
I oni „veruju u budućnost“.
I oni žele predsednika koji je „njihov“, da zapravo bude predsednik svih građana.
Protestuju zato što su i frižideri sve prazniji. Doduše, iz praznog frižidera lakše izađe predsednik.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare