Piše Miljana Nešković: Mama hoće li biti rata?

Do škole, možemo da iz zaštitimo od političke propagande i tema za koje mislimo da su premladi, od sadržaja koji su nasilni, od muzike za koju mislimo da šalje pogrešne poruke… Možemo da ih vodimo na proteste i to predstavimo kao nešto dobro što radimo za svoju zemlju, a da ih ne opteretimo mrakom. Onda krenu u školu i osvestimo da neka deca svaki dan za ručkom slušaju političke rasprave ovakve i onakve, a i shvatimo koliko su u vrlo mladim godinama upućeni u sva dešavanja u društvu, mnogo više nego što smo bili mi.Moja generacija je rasla tokom devedesetih. Mi smo u školi imali decu koja su bežala od rata i živela u improvizovanim domovima, ili smo mi bili ta deca. Ipak, nismo u školi pričali o političkoj pozadini toga, bar ne u onoj meri u kojoj to danas deca rade. Tako dođemo u poziciju da objašnjavamo deci rat, svesni da oni imaju drugačije asocijacije na društvene krize nego što smo imali mi. Njima je korona obeležila detinjstvo, jer je godinu dana izolacije strašno dugo ako imate ukupno osam godina. O ratu su stekli utisak slušajući o ratu u Ukrajini i onda na osnovu toga, u zavisnosti od okruženja u kom žive, izvlačili zaključke, jer je to ono što deca rade – upijaju sve i pokušavaju da razumeju svet na koji su stigli što brže.Moja generacija je takođe rasla u okolnostima u kojima je većina porodica smatralo da decu treba čuvati od ružnih stvari tako što se o njima neće govoriti, čak i ako pitaju, promeniće se tema. Deca koja rastu danas imaju previše informacija i to više nije moguće. Ako sa njima o teškim temama ne razgovaramo mi, informisaće se po školi i kako stignu. Nećemo ih zaštiti ćutanjem.Psiholozi i pedagozi su uglavnom saglasni da o teškim temama treba da razgovaramo sa decom, na primeren i doziran način, naročito ako imaju konkretna pitanja za nas. Bajke nas uče tome. Mnogo pre interneta bajke i priče za decu su bile prostor u kom su deca na bezbedan način mogla da saznaju da postoji zlo, kao što postoji i dobro, da postoji borba, ali i da postoji smrt.Šta onda reći malom detetu koje te pita da li će biti rata? Na stranu političke i medijske okolnosti u Srbiji, preporuka stručnjaka je da sigurno nećemo pogrešiti ako odvojimo vreme da saslušamo dete i taj razgovor shvatimo ozbiljno, jer je strah od rata kod deteta ozbiljna stvar, bilo da mi smatramo da nema šanse da se rat desi ili da mislimo da je izvestan. Važno je poštovati emociju strepnje od rata kod deteta, ako ona postoji. Starija deca će želeti više detalja, dok će se mlađa možda zadovoljiti uveravanjem da su oni bezbedni i da je njihova porodica bezbedna, tako da je logično prilagoditi razgovor detetu, njegovim potrebama i osećanjima. Pored toga, jedna od preporuka, koja se često može čuti, usmerena je ka davanju alternative detetu u vidu načina na koji može da pomogne i da se oseti kao da čini nešto dobro. Možda može da odabere staru odeću koju ćemo donirati deci koja su pobegla od rata ili igračke?Ako sve radimo da svoje dete što duže sačuvamo od propagande, političkih drama i od stalne neizvesnosti u kojoj kao društvo plivamo jako dugo, može da bude vrlo frustrirajuće kad se suočimo sa činjenicom da ih ne možemo zaštiti do kraja. Možemo osetiti nemoć. Možemo osetiti i bes prema drugim roditeljima koji pune deci glavu političkim propagandama, prema medijima, prema političkim moćnicima… I taj bes ima svoju svrhu. Nekome može biti budilnik, a nekome podsetnik. Ovo je vreme koje mi kreiramo. Mi smo odgovorni za izgled decenije koja je pred nama. Ako bude mračna i ako im uništi mladost, nas će kriviti što se nismo izborili za bolje. I biće u pravu. Već su u pravu.BONUS VIDEO