Piše Miljana Nešković: Nisu više deca, lideri su

Nije bio ni prvi ni poslednji protest koji je objedinio mnogo gradova u Srbiji, sa kog smo dobili slike vedrih lica ljudi svih generacija, maštovitih transparenata i nade da ne živimo u društvu nasilnika i ološa, već da smo zemlja koju mahom čine neki dobri, divni ljudi, koji žele da ih institucije poštuju. Ipak, ovo je bio prvi put da me je dirnula snaga mladosti ove zemlje.Čelo kolone činili su studenti i studentkinje koji su zajedno nosili poruku "Srbija protiv nasilja", ali i transparent "Računajte na nas". Poručivali su nam da "Nije filozofski ćutati", da će položiti i ovaj ispit, da je protest ispit, da neće deset hiljada dinara nego vrtić, ali i da su zagrljaji besplatni, a da je nasilje preskupo. Oči su im sijale, kako samo u mladosti sijaju, vedre, spremne i gladne života koji je pred njima."Računajte na nas" je i u vreme Tita bila neverovatna poruka, jer je dolazila od mladih i preplavljivala snagom i ponosom šireći jasan osećaj jedinstva. Ta pesma, koju je izvodio Zdravko Čolić svojevremeno, u punoj boji svog raskošnog vokala, jeste bila deo državne propagande, ali je ta propaganda počivala na poruci ljubavi i vere u silinu budućnosti koja počiva na mladosti. Na to ni Gebels ne bi imao odgovor, zato ni danas ne postoji ništa snažnije od mladih ljudi, koji nama, koji smo ih izneverili toliko puta, poručuju: "Ostajemo ovde. Računajte na nas!".Svi olako govore da je roditeljska ljubav bezuslovna, ali psiholozi i pedagozi tvrde da to nije tačno. Malo roditelja voli svoju decu bezuslovno. Malo roditelja ima spremnost da promeni sve, čak i navike i uverenja, zarad svoje dece. S druge strane, nauka kaže da ljubav dece prema roditeljima jeste bezuslovna. Deca nas vole i idealizuju bez obzira na naše greške.Prilagođavaju se nama i vide u nama dobro čak i kada grešimo, čak i kad im ugrožavamo budućnost uništavanjem prirode, čak i kaddopuštamo da im političke elite zarad opstanka na vlasti unište obrazovni sistem, čak i kad se ponašamo kao da vršnjačko nasilje nije jedno od najvažnijih problema u društvu, kad okrećemo glavu pred problemima… Zato sam bila preplavljena prizorom mladih ljudi na ulicama u subotu. Bila sam dirnuta i ponosna zbog toga u kakve su ljude izrasli, uprkos svemu. S druge strane, bila sam postiđena pred činjenicom da su sav naš nered tako lako preuzeli na svoja pleća, da su se tako vedro i spremno priključili borbi za pristojnost koju mi gubimo decenijama. Nekim čudom, sigurno ne našom zaslugom, ima mladih žena i muškaraca koji žele da nas u budućnosti leče, koji žele da pomeraju granice nauke iz svoje zemlje i koji žele da urede ovo malo mesto na planeti po svojim standardima, čistim, jasnim, pametnijim od naših.Nismo im samo dužni da ih pustimo. Dužni smo im da ih sledimo. Dužni smo im da im ne pametujemo, da im ponizno ponudimo svoje iskustvo, ali da nikad više ne dozvolimo da do nekoga od njih dođe poruka: "Tek si se ispilio, a hoćeš da menjaš svet". Mi smo umorni i istrošeni u borbama koje vodimo godinama. Te borbe nisu uzaludne bile, iako nam se često čini da jesu. Ne znamo kako bi ovo društvo izgledalo da nije bilo tih borbi, da nije bilo novinara koji do iznemoglosti govore o etici dok se sve oko njih raspada, da nije bilo žena koje vrište, jer ne pristaju na tabloidizaciju silovanja i femicida, da nije bilo reka ljudi koji su protestovali protiv uništavanja prirode, rušenja naselja, ali i države, ali i aktivista koji su se okupljali na ulicama kako bi zaštitili politički progonjene uzbunjivače. Mi smo brana koja godinama propušta, ali i dalje stoji, što nije mala stvar i ne treba to da zanemarimo. Ipak, oni su sunce koje će ima priliku da otera mrak koji nas opseda. Mesto im je na čelu.***