Piše Miljana Nešković: Da sam trans žena, ne bih ovo pisala

Ceo odrasli život zalažem se za borbu protiv nasilja prema ženama. U patrijarhatu, žene od malih nogu doživljavaju nasilje, stereotipizaciju, osporavanje i pripremanje za prihvatanje uloge u muškim životima. Generalno, žene nisu ravnopravne, a ni bezbedne u našem društvu. Ipak, kao bela žena, rođena u porodici koja mi je pružila obrazovanje, licemerna bih bila kada bih se borila protiv diskriminacije bez svesti o privilegijama koje imam u odnosu na neke ljude. Nisu mi privilegije pale s neba. Imam ih zato što su se generacije žena pre mene borile, neke i ginule, da bih danas mogla da budem kolumnistkinja, kao što se ja danas borim za generacije devojčica koje dolaze. Ipak, moja privilegija u odnosu na neke druge se lako može izmeriti. Možda je i dužnost svakog čoveka, koji se zalaže za poštovanje ljudskih vrednosti, da svoje privilegije proveri zamišljanjem svog života u tuđoj koži.Dakle, šta bih danas bila da sam ovakva prosto rođena u telu dečaka, kako se to narodski, surovo i ružno kaže? Iznajmljujem stan u kom pišem ovu kolumnu. Veliko je pitanje da li bih bila poželjna stanarka za agente i stanodavce da nisam „regularna žena“, nego trans žena. Ovaj prostor u novinama koji imam, dobijam zato što mi ga je redakcija ponudila. Moja redakcija je senzibilisana, ali je činjenica da sam ovde zbog petnaestogodišnjeg bavljenja ozbiljnim društvenim fenomenima i medijskom etikom iz različitih uglova. Pitanje je da li bih ikad mogla da dobijem priliku da se javno bavim bilo čime što nije moj rodni identitet, da sam trans žena. Pitanje je i da li bih mogla da imam diplomu sa svojim imenom. U stvari, nije ni pitanje. Podcast koji radim posvećen je psihosocijalnim fenomenima koji utiču na različite aspekte naših života. Uspešan je zato što imam poverenje sagovornika, među kojima su i veoma ugledni ljudi. Pitanje je koliko bi tih sagovornika imalo isto poštovanje prema meni da sam „nekad bila dečak“.Uskoro idem na more. Na stolu mi je pasoš, a u novčaniku lična karta, što su dokumenti koje vadim lako. Nije pitanje da li bi mi vađenje ličnih dokumenata bilo Kafkin „Proces“ u praksi. Na mrežama dobijam bizarne poruke, u vidu čudnih prosidbi i političkih neslaganja. Da sam trans žena, svakodnevno bih bila bombardovana suvom mržnjom ili komplimentima usmerenih ka tome da sam „lepo ispala“. Nije pitanje ni da li bih mogla da odem kod ginekologa bez stresa, da li bih mogla da nađem endokrinologa, ni da li bih imala pažnju policije da nestanem. Iako sam „nepoželjna novinarka“, sistem bi me ovakvu tražio. Bili bi traljavi, bezobrazni, ko zna kakvi, što mora da se menja, ali bi me našli. Možda kasno, ali sigurno pre nego što su našli Nou. Da me neko ubije, deo interneta bi preplavile moje crno-bele fotografije uz emotivne opise, dok bi deo medija čerečio moju privatnost i kršio Kodeks, što mora da se menja, ali nikone bi šutirao moje pogrebno cveće. Niko mi ne bi osporavao identitet. Bizarno je pisati o svojoj potencijalnoj smrti, ali u ovom kontekstu je realno. Imam trideset pet godina, što je prosečan životni vek trans osobe u Srbiji zbog svega navedenog. Kada bih nabrajala sva pitanja, koja nisu ni pitanja, trebala bi mi knjiga, a ne kolumna. Umesto toga, pitaću, koliko godina imate vi? Gde biste bili da ste trans? Pod zemljom ili samo pod stigmom?