Piše Miljana Nešković: Šta da radiš ako nisi nasilnik?

Podeli:
Miljana Neskovic
Miljana Nešković Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Svaki put kad napišem tekst u vezi sa ženama koje doživljavaju nasilje dobijam iste poruke: „Nisu svi muškarci isti, da li znaš šta žene rade, treba da se čuje treća strana...“ I tako u krug.

Nisu svi muškarci nasilnici, to je istina. Isto tako, činjenica je da se u svakoj borbi protiv nekog sistemskog zla često kao progonjene strane osećaju „oni dobri“ – baš zato što misle da je treća strana njihova. A nije. Oni su u istom sosu kao i žrtve, samo im to niko nikad nije objasnio. Njihove živote svakodnevno napadaju nasilnički principi, ali na drugačiji, možda blaži način. Dokle god se koprcaju za svoje malo parče privilegovanosti svi oni su deo problema, a ne rešenja, ma kako se čestito osećali.

Ako govorimo o korupciji među policajcima, uvek će se javiti policajci koji časno rade svoj posao kao „treća strana priče“. Govoriće da stavljaju glavu u torbu za bedne pare, da su pod neverovatnim stresom, da se svakodnevno susreću sa najgorim ljudima od kojih im je muka i da su im često ruke vezane zbog nepravde. Zar to nije „strana žrtava korupcije u policiji“, samo iz drugog ugla?

PROČITAJTE JOŠ

Ukoliko su problem nesavesni lekari, oni savesni će se osećati napadnuto, jer „nisu svi lekari isti“. To su ljudi koji rade u predugim smenama, svakodnevno gledaju bolest i smrt, ni ne znaju više gde pronalaze snagu za saosećanje koje je pacijentima neophodno dok svakodnevno slušaju kako je danas biti lekar maltene sramota. I oni su žrtve svojih nesavesnih kolega i trulog zdravstvenog sistema.

Zašto je to tako teško izgovoriti? U društvu u kom se egomanija, beskupuloznost i nasilje toliko šepure sramota je biti žrtva.

Da smo ikad savladali lekciju koja jasno kaže da društvena odgovornost svakog pojedinca mora biti jača od ega, a i straha od zameranja ljudima koji su „kao tvoji“, ne bi nas bilo sramota da kažemo da smo svi žrtve (direktno ili indirektno) šačice skotova raznih vrsta. Ko je rekao da zajednicu moraju da čine oni koji nose istu radnu uniformu, istu partijsku knjižicu, boju kože ili imaju iste primarne polne odlike? Modernu zajednicu treba da čine i čuvaju oni koji dele iste moralne vrednosti. Besramnici to znaju i vrlo se dobro drže zajedno. Žrtve je zbog sramote lakše podeliti kako bi se zauvek držale u podređenom položaju u kom će se osećati usamljeno, nemoćno i izgubljeno.

Kako treba da izgleda alternativa nasilničkom društvu? Čestiti policajci bi trebalo da brane čast policije ukazivanjem na lopove, zlostavljače i nasilnike u policijskim redovima, kao i njihovim odvođenjem pred lice pravde. Ne treba da čekaju oca čiju je ćerku neko pregazio i prošao nekažnjeno da se pobuni. Taj otac ima dovoljno trauma. Lekarska etika se brani svakog dana tako što se prijavi kolega koji trudnici sa kontrakcijama traži 500 evra, a ne pričanjem o sopstvenoj požrtvovanosti. Strašno je što porodilja mora prva da progovori o korumpiranim lekarima – trebalo bi to prvo da urade pošteni lekari. Takođe, „muški obraz“ se brani nultom tolerancijom na sve vidove nasilja prema ženama, bilo da je to uznemiravanje, diskriminacija, fizičko, psihičko, seksualno ili ekonosko nasilje.

Ipak, ljudima je i dalje lakše da pišu privatne poruke nama koje o svemu javno govorimo, nego da se obračunaju sa besramnicima u svom okruženju. Zato sam imala potrebu da napišem ovaj tekst. Nemojte pisati meni kako ste pošteni ljudi i muškarci. Moje kolege, koleginice i ja to sve već znamo. Ako vas uznemiri tekst o nasilju ili korupciji – pružite podršku prvoj osobi za koju znate da trpi nepradvu ili nasilje i stanite uz nju, jer vam je tu mesto ako ste stvarno pošteni ljudi. To vam je adresa.

Važan deo lekcije o društvenoj odgovornosti u vezi sa sistemskim problemima koji od društva prave zverinjak je da nikad nema treće strane. Na jednoj strani su oni koji čine zlo i uspostavljaju mehanizme koji će im omogućavati da prođu nekažnjeno, oni koji kinje sve ostale više ili manje. Svi ostali su žrtve – direktno ili indirektno.

Procvetaćemo onda kad svi shvatimo da je sve ovo kao borba protiv raka. Onkolog koji može da odstrani ceo karcinom iz tela pacijenta ALI ipak ostavi jedan deo jer „ne zna on“, nije baš razumeo svoj posao. Isto tako ni mi baš nismo razumeli razmere zla protv koga se i dalje borimo vrlo podeljeno, često jedni protiv drugih.

BONUS VIDEO: Podcast Snaga uma i gošća Marija Ratković

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk Tviter.

Komentari

Vaš komentar