Prošlo je sigurno deset godina od kad sam poslednji put radila u nasilnom radnom okruženju. Redakcije i generalno kolektivi uvezani sa medijskim aktivnostima, gde ima dosta kreative, kada odu u zlom pravcu to čine na specifičan način. Prvi znaci su često suptilni. Na primer, kada direktor/ka finansija krene da postrojava urednike i menadžere zbog šolja za kafu – obično je to dobar znak da praktično cela firma lagano ide dođavola. Ima nečeg u tom histerisanju osobe sa važnim zaduženjima na slobodnu temu, bez početka i kraja. Jednom kad se pobrkaju odgovornosti i kad se zarad nečijih ličnih frustracija ubije energija ljudi koji na poslu stvaraju - ravnoteža se teško vraća. Nagledala sam se toga u karijeri. Nekad toliko voliš projekat, teme i kolege da se nadaš da bahata „glava“ koja je u stanju da svima pokvari dan zbog jedne šolje ili jedne cigare neće uništiti i svaku perspektivu cele firme. Moje iskustvo je pokazalo da uvek na kraju uništi.
Pročitajte još:
Okidači su uvek bile tako te „sitne stvari“. Agresivno nametanje radnog vremena ljudima koji rade noć i dan, pa je potpuno navažno da li su u kancelariji ili na Marsu, ali je važno da stvore nešto dobro. Ubijanje kreativnosti sitničavim odnosom prema parama – što uglavnom rade oni koji na posao dolaze u besnim automobilima, dok svima ostalima plate kasne. Brojanje „puš-pauza“ pušačima, umesto vrednovanje učinka. Nipodaštavanje velikih priča i važnih tema naspram štancovanja nečega što niko neće čitati/gledati. Dranje po firmi. Pretnje otkazima.Ponižavanje nekoga, bilo koga, na dnevnom nivou. Je*ene šolje za kafu… Dežurni vesnici sunovrata koji ide iznutra.
Propast ovakvih firmi nikad nije dolazila zbog nekog fijaska u javnosti, loše priče, izgubljenih oglašivača ili političkih pritisaka. Ulazila je podmuklo u sve pore poslovanja kroz praznine koje su za sobom ostavljali nezadovoljni genijalci, onda kad su napuštali nezdravo radno okruženje. Prava smrt jednog medija često nije bankrot nego nebitnost. Prođu godine i ta firma postane mesto na kom više niko neće da radi. Svi su otišli sem te neke osobe za finansije koja je sve oterala.
Vremena se možda menjaju, ali funkcionisanja toksičnih radnih okruženja i ne preterano. Cilj „glava“ je uvek kontrola ljudi na način koji im onemogućava da bilo šta urade, ali i da se bune. Radni dan izgleda kao epizoda u „Igrama gladi“. Svi čekaju ko će danas biti na tapetu za maltretiranje ili za otkaz. Uglavnom su uslovi za rad loši i plate neredovne, što se zabašuruje stalnim dramama i dizanjem tenzije. Ljudi se iscrpljuju do te mere da je mnogima potrebno da potraže stručnu pomoć za oporavak kad konačno napuste zmijarnik.
U početku, „glavama“ i zaposlenima bude krivo što im najbolji odlaze, ali se vremenom naviknu. Zaposleni počnu da se raduju zbog onih koji su se spasli, a „glave“ formiraju neki nasilnički narativ tipa: „Ma samo neka idu, ni ne trebaju nam“.
A svi ti projekti koji su propali nisu morali da propadnu. Svi ti čirevi želuca nisu morali da se razviju, da se samo 20 ljudi ujedinilo i objasnilo bahatima da o poslu ništa ne znaju i da nemaju pravo nikoga da maltretiraju. Jedna kancelarija treba da se ujedini i da ućutka nasilnika – to je sve. Ipak, ja ne znam da se to ikad desilo. Znam samo za ljude koji su trpeli i za one koji odlazili sa radnih mesta. Odlaze i dalje iz otrovnih radnih sredina, prvo najbolji pa svi ostali. Šta će ljudi? Nemaju sa kim da se udruže da bi bilo šta promenili – svako gleda sebe. Nisu sebe našli na ulici da trpe iživljavanje najnekompetentnijih.
Napomena: Svaka sličnost toksičnih kolektiva sa Srbijom danas je možda vrlo simptomatična.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare