Možda je to uslovljeno detinjstvom tokom mračnih devedesetih, ali svaki put kad vidim duge redove ispred nečega što liči na banku ili prodavnicu osnovnih životnih namirnica, malo mi ne bude dobro. To se u poslednjih godinu dana dešava sve češće. Dovoljna je jedna šetnja Bulevarom kralja Aleksandra i redovi se nižu. Kolone ljudi, neretko pogurenih, stoje ispred istih banaka, iz dana u dan. U mom kraju prednjače Komercijalna banka i Banka Intesa, koja je godinama poznata po čekanju. Ljudi su nezadovoljni, čekaju ne bi li podigli sopstveni novac, ali stoje tu. Već godinu dana, redovi ispred banaka se ne smanjuju, bar ne primetno.
Stojeći u redu, ljudi gunđaju. Meni nije jasno čemu služi gunđanje. Kako niko ne kaže nešto konkretno? Na primer: „Ovo je bezobrazluk. Stojimo ovde 45 minuta, hajde svi zajedno da promenimo banku. Ovde u ulici ima bar pet drugih banaka u kojima rade svi šalteri, a ne trećina“. Dokle god svi samo gunđaju, ali i ostaju u redovima, sve „loše banke“ će imati dovoljno posla i zarađivati dovoljno para da u svom ponašanju prema ljudima od kojih žive ne moraju da promene ama baš ništa.
Internet je ne tako davno „goreo“ zbog slučaja mobinga u modnoj kompaniji „P.S. Fashion“. Ta firma doslovno nije uradila ništa efikasno kako bi „povratila izgubljeno poverenje kupaca“. Ljudi gunđaju kad prođu pored izloga, ali i dalje te radnje imaju kupaca. I dalje je nekome bitnije da kupi ešarpu na rasprodaji nego da se postavi kao odgovoran činilac društva i svesno ode u neku od prodavnica koje se trude da ovo društvo učine boljim.
Isti internet ovih dana gori zbog skandala izazvanog kamerama u prodavnicama brenda „Bershka“, koje su navodno snimale i kabine. Ipak, i oni i dalje imaju kupaca uprkos optužbama, a o tržnom centru u kom se to dešavalo da ne govorim. Niko ne protestuje zbog narušavanja nečijih prava. Nema mase koja će imati potrebu da podseti sve te kompanije da je „mušterija uvek u pravu“ i da od našeg novca plaćaju svoje preskupe lokale, u kojima nas snimaju ili ispred kojih nas teraju da stojimo, jer ih boli uvo da puste u promet više od dva šaltera iako imaju ukupno sedam.
Prethodne kolumne:
Građani su korektiv jednog društva ili to nisu. Tamo gde jesu, kompanije menjaju poslovne strategije zbog negodovanja kupaca na Tviteru, pa doniraju milione dolara sirotištima kako ne bi izgubile mušterije. One koje neće da se dodvoravaju kupcima prosto propadnu. S druge strane, u Srbiji građani ne preduzimaju ništa kada kompanija napravi propust, pa ni one ne rade ništa – sačekaju da „haos prođe“. I onda se svi čude kada se politička stranka na vlasti ponaša isto tako.
Šta ono beše demokratija? Sloboda da biramo i da budemo ispravno informisani? Koliko znam, svi smo informisani o tome da nam se ne dopada kako nas tretiraju mnoge kompanije. Niko ne može da kaže da mora da ide u određenu banku „zbog dece“, ili „zbog toga što će izgubiti posao“, ili „iz straha da će mu navijači uraditi nešto sa lokalom“. To su izgovori koje slušamo u vezi sa nečinjenjem ničega da bi se političke partije na vlasti podsetile da služe građanima, i da mi nismo podanici, ali nemaju primenu na stanje u kom puštamo da nam se apsolutno sve firme kojima svakodnevno dajemo novac penju na glavu.
Pa da li smo onda zaista građani ili smo podanici?
Sudeći po ponašanju u bankama, u radnjama, pred nastavnicima koji roditeljima naređuju koje udžbenike da kupuju, kao i sa mobilnim operaterima ili internet provajderima, ne bi se baš reklo da smo ozbiljni građani.
Ne bi se reklo ni da umemo da koristimo slobodu, čak ni kad imamo prostor za to. Umemo da prozivamo žrtve nasilja što ćute jer se plaše nasilnika. Umemo da se podsmevamo penzionerima koji se kunu u Vučića zbog paketa pomoći. No, kad treba da se podnese zahtev za raskid ugovora sa bankom, ili mobilnim operaterom, onda se u prevelikom broju nas javi ono „a gde da pređem, sve su banke iste“. I „svi su modni brendovi isti“. I „svi su političari isti“. A nisu. Isti je samo kukavičluk za preuzimanje sopstvenih prava. Možda je to simptom te „mlade demokratije“, kako nas ponekad nazivaju politički analitičari koji vole da idu po televizijama, često ne bi li gledaocima ubili svaku volju za životom, a kamoli poltikom.
Da li smo od te buke zaboravili da je sloboda – sloboda? Da li smo negde zaturili informaciju da se ona, kao neki mišić, jača korišćenjem, isto kao i samopoštovanje, dostojanstvo i sve ostale osobine koje nas čine ljudima od integriteta?
Sutra je ponedeljak. Možda oni koji su nezadovoljni političkim putem Srbije, stanjem u pravosuđu i stanjem u medijima neće to sve moći da promene sutra. Ali mogu da promene banku, ako im ne valja. Ili stanodavca koji nije okej. Mogu da ne kupe proizvod kompanije koja zagađuje životnu sredinu, tako što će da odu na pijacu i kupe nešto od ljudi koji prodaju proizvode sa sela. Mogu i da reše da nikad više neće kliknuti na senzacionalistički naslov nekog portala.
Svi mi svakog dana možemo mnogo da uradimo za svoju slobodu, samo treba da se setimo da od gunđanja nema vajde.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare