Podeli
Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Već dve nedelje se priprema teren - novinari „istraživači“ i poslanici „pronalazači“ pišu nalog za „privođenje stranke Đ619“. Ministar je već obukao maskirnu uniformu, uglancao kameru i čeka mig sa najvišeg mesta. Da krene u akciju. Kad već nije hapsio Miškovića, ovaj mu neće umaći.

Gledao sam juče prenos iz Narodne skupštine, imao sam utisak da je u pripremi zakon o oduzimanju imovine Draganu Đilasu i članovima njegove familije. Razume se, uz gubitak svih građanskih prava i prava na odbranu u toj istoj Skupštini.

U višesatnim nastupima „poslanika“ mogao se osetiti žal što ne mogu lično da hapse tog „narodnog neprijatelja“. Biranim rečima, huškali su zalutale gledaoce RTS 2 na braću Đilas. Teško je bilo zaustaviti želudac da se ne prevrće, a ne bi me iznenadilo da građanske trojke koje uteruju pravdu već uzmu stvar u svoje ruke.

Utrkivali su se „spontano“ i ničim izazvano, članovi SNS ko će baciti veći kamen na Dragana i Gojka. Ko će smisliti pogrdniji naziv za ljude protiv kojih nema ni istrage, ni optužnice, ni presude. Razbaškareni u košuljama poslaničkog imuniteta uspešno su nam dočarali kako su izgledali diktatorski parlamenti tridestih godina prošlog veka.

Čak je i gospodinu „koferčetu“ bilo degutantno da u tome učestvuje, pa je vođenje sednice prepustio onim „hrabrijim“. Zna „koferče“ da nije posao parlamenta da donosi presude već da piše zakone i kontroliše ministre. I da u Srbiji ima većih problema i važnijih poslova.

Prenos je, na sreću, prekinut zbog fudbalske utakmice devojaka. Inače bi neki od zaluđenih simpatizera „zlatnog doba“ sekli vene, skakali sa terase… jer, „krivac“ za njihov jad i bedu, i dalje šeta nekažnjen.

Može li ovo pripremno hapšenje da završi bez poslednjeg čina? Oni koji pamte atmosferu pred raspad SFRJ sećaju se kada je 1988. godine okupljeni narod ispred iste skupštinske zgrade skandirao „Uhapsite Vlasija“, a Milošević odgovorio „Ne čujem dobro, ali uhapsićemo ga“. Na to je ličila jučerašnja sednica, samo što Milošević još nije stigao da odgovori. Ali hoće.

Glasačku mašineriju, sem sendvičima, povremeno treba nahraniti i nečijim „skalpom“. Đilasove poslove već su odavno preuzeli braća i kumovi naprednjačkih lidera. Sada je na redu imovina i eliminacija iz političkog života.

Ima li Đilas izbora ili mora i na „Goli otok“. Šta mu je preostalo – da bira između bruke i muke. Da čeka Vulinove momke ili da se u Londonu pridruži crnogorskom biznismenu Dušku Kneževiću. Ako ga puste da ode bruka je njegova, ako ostane muka je njegova.

Na očigled svih nas Đilas je sateran u mišolovku. Bez suda i suđenja, njemu je izrečena presuda, on je moćnom propagandnom mašinerijom, kakve li ironije, proglašen krivim i za pljačku Krušika i za izvlačenje para iz Telekoma i za stanje u srpskim bolnicama…

Šta je u tome najgore – to što ljudi koji vide naprednjačku manipulaciju nemaju načina da se tome suprotstave. Ne da bi odbranili Đilasa, on se mora odbraniti sam, već da bi odbranili Srbiju od prekog suda koji su napredni radikali instalirali u zamenu za pravnu državu.

Komentari

Vaš komentar