Piše Milenko Vasović: Vlast nipodaštava umrle od korone

Njima je konačno laknulo. Sad mogu da govore i istinu, više im niko ništa ne veruje. Kako da im veruje Dino Mustafić, zubar iz Novog Pazara koji je i sam bio svedok umiranja svojih sugrađana. Šest za jednu noć, u novopazarskoj bolnici.

Kako da im veruje lekar u čijoj smeni je, u istoj ustanovi, umrlo sedmoro zaraženih koronavirusom. Kako da im veruju oni iz Tutina, Sjenice, Beograda, Čačka… koji su u limenim kovčezima sahranili svoje najbliže. Dok se danima i nedeljama pune groblja po Srbiji, vlast saopštava da je „preminula jedna, dve „osobe“.

Juče su dogurali do četiri – „osobe“, naravno. Kako u taj podatak verovati, sve i da je tačan. I zašto su žrtve korone postale bezimene, ko ih to pretvara u „osobe“ i statistički broj. Nije se vlast udostojila ni da kaže iz kog su mesta preminuli, ni koliko su godina imali, ni kog su pola – ništa, samo da je reč o „osobama“.

Nisu našli za shodno da nas obavesti ni o smrti jednog junaka, slepog telefoniste iz Kliničkog centra Srbije. Koga je briga za telefonistu?

Da li se takvim tretmanom nipodaštavaju pokojnici i vređaju njihove porodice? Kao da ne umiru ljudi, naši sugrađani, braća, sestre, očevi… naši prijatelji i komšije. Ne, preminula je „osoba“, a do juče su neki od njih bili „drage bake i deke“.

Setite se kako smo o prvim žrtvama korone sve znali. Prvi je podlegao pedesetdevetogodišnji muškarac iz Kikinde. Lično nas je o tome obavestila premijerka. Čak je, slikovita Ana, našla za potrebno da doda kako se pokojnik zarazio „od čoveka čiji je sin bio u Milanu“.

Drugu žrtvu javnosti je predstavio ministar zdravlja. Bila je to „baka satara 92 godine koja je preminula u Infektivnoj klinici u Beogradu“. Treću nam je opisao lično predsednik: „Reč je o osobi ženskog pola, od 60 godina, koja je preminula u KBC “Dragiša Mišović’.

Znali smo i da je četvrta doktorka Biljana iz Niša… da je petnaesta „jedna žena iz Temerina rođena 1939“. Dakle, nije bilo sumnje. Ali tad je vlast htela da znamo koliko je umrlih. I znali smo, tada su nas plašili Covidom 19.
E onda je došao period kada „tuđa“ smrt nije značila ništa, kada su počeli da prećutkuju žrtve i umanjuju broj zaraženih. Kada im je bilo važno da ništa ne znamo, ni koliko je ljudi umrlo ni ko su, ni odakle su. I onda je došlo do katastrofe.

Narod nije mutav, niko više ne veruje da se ta „jedna osoba“ odnosi na njihovog pokojnika, Dosta laži, saopštite imena preminulih, njihove muke vas na to obavezuju. Njihove porodice to očekuju, njihovi lekari i sestre koji su o njima brinule žele da se zna istina.

Saopštite imena svih umrlih od prekida vanrednog stanja do današnjeg dana. Nemojte se skrivati jedni iza drugih, neka to uradi Vlada, Batut, Krizni štab, ministar, ko god. Svi ste nadležni i svi ste u vrzinom kolu, prekinite ga. Muka nam je od vaših lažiranja.