Piše MIlenko Vasović: Rob iz Valjeva

Ako ćemo pošteno, Obradović je manje od roba, njegov položaj je teži. Rob je imao nepisano pravo na krevet i hranu, da bi mogao i sutra da rinta. Valjevskom zatočeniku ni to ne pripada.

Čiji je Aleksandar zatočenik – Vučićev, Stefanovićev ili Zagorke Dolovac. Da li mu sudbinu određuje onaj Tešić, trgovac oružjem, ili Vulin i Bata Santos. Mada nije isključeno da je grupni sužanj i da svi pomalo polažu pravo na njega. Što se kaže, udruženi poduhvat.

Naslov teksta nije baš precizan. Ako ćemo pošteno, Obradović je manje od roba, njegov položaj je teži. Rob je imao nepisano pravo na krevet i hranu, da bi mogao i sutra da rinta. Valjevskom zatočeniku ni to ne pripada. Ostao je bez posla, tačnije suspendovan i udeljuju mu mesečno 18.000 dinara. Ne da bi preživeo, već da bi ga ponižavali i mrcvarili.

Da bi mu tako mučili i iscrpljivali čitavu porodicu. A porodica je svetinja, u nju se naprednjaci kunu. Problem je samo što se kunu u jednu te istu i što je ona za njih sveta krava.

Ima Aleksandar i sina, taj dečkić se ne slika sa huliganima i članovima narko-klanova. O njemu ne brine državni vrh, ne pitaju se kako živi to dete. Ni da li ima novca da skokne na dva dana do Halkidikija, kao sin jednog drugog Aleksandra, mnogo štetnijeg po zdravlje nacije.

Kažu da su „zemunci“ onomad mučili žrtve tako što su ih gole vezivali za stub na Velikom ratnom ostrvu i ostavljali kao plen komarcima. Ubijanje bez metka, put u ludilo, šta li... Tako je i sa Obradovićem, na slobodi je, a „vezan za stub“. Samo što je njega vezala državna mafija.

Krivično ga gone zbog toga što je razotkrio kriminal i izvlačenje milionskih dolarskih suma iz vojne fabrike. I umesto da bude nagrađen, a lopovi već u zatvoru, njega su hapsili, određivali mu kućni pritvor i na kraju, kad nisu znali više šta će, pokrenuli krivični postupak za odavanje nekakve tajne. Problem je samo što taj postupak već dve godine „ne mogu“ da privedu kraju.

Slučajno, hm. Namerno odugovlače, jer ne znaju kako drugačije da izbegnu suočavanje sa neugodnim svedokom. Eventualno suđenje Obradoviću neminovno bi se pretvorilo u proces pljačkašima „Krušika“, a to nije nimalo zgodno.

Zato tužilac Branko Stamatović ne završava istragu iako Obradović ima sve dokaze. Tako se i tužilac pridružio ekipi kojoj je u interesu da Obradović ostane što duže ni na nebu ni na zemlji, da „visi“ i ispašta bez suda i presude.

Koliko je taj tužilac Stamatović „spor“, njemu bi trebalo dati onih 18.000 od kojih prinudno živi Obradović. Baš bi mu se porodica obradovala da donese toliku sumu kući. Zagorkin čovek od poverenja.

Zna Stamatović da njegov imenjak, pokojni čika Branko (Stefanović) nije bio mozak operacije „Krušik“. Zna da je čika Brankov sin Nebojša daleko od mozga, a blizu smene. Mogao je tužilac da pročita, još davno se čuveni valjevski hirurg pitao šta u „Krušiku“ radi Andrej Vučić. I šta će tužilac Stamatović sa tolikim znanjem nego da sedi skrštenih ruku.

A šta ćemo sa Aleksandrom? Njegova „tamnica“ je i naša sramota. Razmislite, kako tog čestitog i skromnog čoveka da izbavimo ropstva? Svaka pomoć je dobrodošla.