Ima neke sličnosti između francuskih vojnika u Prvom svetskom ratu i današnjih Beograđana. Ni jedni, ni drugi nisu znali šta ih je snašlo. Na Francuze su Nemci 1915. bacili 170 tona hlora i napravili pakao u rovovima. Bila je to prva upotreba bojnih otrova, od čega je na licu mesta umrlo 5.000 vojnika. Na Beograđane se spustilo na hiljade kubika otrovnog dima iz vinčanske deponije, danima ih guši, štipa za oči, truje njihova pluća i niko da im kaže čemu su izloženi, mogu li se i kako zaštititi. Niko da ih posavetuje da odu iz grada, da odvedu decu u prirodu, na selo... I da se ne vraćaju dok Beogradom upravljaju Vesić, Radojičić i ostali nesposobni naprednjaci.
Smrtnost od vinčanskog dima nije kao kod pomenutog bacanja hlora, međutim dugotrajne posledice mogu biti slične. U pomenutom ratu od bojnih otrova je umrlo 100.000 ljudi, a trajne posledice po zdravlje imalo je oko milion vojnika.
Zašto se ovde bavim bojnim otrovima, a pišem o požaru na deponiji. Iz prostog razloga što su ti otrovi sadržali i dioksine i furane za koje stručnjaci tvrde da ih baš fabrikuje vatra u Vinči. A to su kancerogene materije, utiču i na reproduktivne organe, na mutacije u organizmu… Sem toga, bojni otrovi su uglavnom nastajali iz civilnog programa, na primer, iz proizvodnje pesticida i zato treba imati na umu da su tu oko nas – i kad gore deponije i kad komšija pršće korov.
Samo je pitanje njihove koncentracije i vremenske izloženosti istom. Zamislite koliko tona gume i plastike gori na pet hektara deponije. I šta se sve oslobađa sagorevanjem. Zato čudi da se predsednik države prema tome nehajno odnosi u stilu: „Za dva dana tog problema neće biti“. Ili što bi Zlatiborci rekli: „Lako je tuđom zadnjicom sesti u koprive“. A šta sa onima koji su danima udisali sve to, koliko će se njih razboleti za godinu dve, pet…?
No, to je manir Aleksandra Vučića, da svaku opasnost, svaku nesposobnost i svaki kriminal svojih kadrova minimizira. Nije se tako ponašao ranije, u vreme NATO agresije trčao je po familiju, da ih na vreme skloni od posledica sagorevanja vinil-hlorid-monomera u bombardovanoj Petrohemiji. Tada nije govorio da za dva dana problema neće biti.
Inače od tog vinil-hlorid monomera prave se plastične kese (i otrov fosgen) koje, između ostalog, sada gore u Vinči. I umesto da lekari, hemičari, tehnolozi, gradske i republičke institucije savetuju narod šta mu je činiti nama predsednik poručuje da se strpimo, da će brzo proći. Da li će to pomoći jednoj Katarini koja je „dobila gušenje, iz nosa joj je išla krv“, a oči su je pekle čitav dan. Ne, njoj su pomogli lekari, predsednik ovakve primere ne vidi.
Uvek postoji način da se ublaže posledice, da se pruži pomoć ugroženima. Vraćam se za kratko na nekadašnje francuske vojnike. Ostalo je zapisano da su se mnogi spasili tako što su preko nosa stavili čarapu natopljenu urinom.Ta priručna maska čuvala je živote. Pred sledeće izbore Vučićevi aktivisti mogli bi svojim glasačima da podele i gas maske, da budu lako prepoznatljivi i zaštićeni.
U paketu s uljem i deterdžentom. Ako nema dovoljno maski, može i po jedna višenamenska čarapa. Urin ne treba, ionako nas svaki dan zapišavaju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar