Njoj je danas 55. rođendan, ona je ugledni lekar u jednom nemačkom gradu. U Srbiji je provela samo jedan dan, svoj prvi dan života. Već drugog dana Elizabeta je imala nove roditelje i drugu domovinu. Biološka majka i otac ostali su da tuguju u Beogradu.
Njena majka Ana seća se dana uoči porođaja u GAK Narodni front. U sobu sa trudnicama došla je delegacija – jedan nemački lekar u pratnji direktora porodilišta. Pričali su sa budućim majkama, ništa nije ukazivalo na nesreću koja će Ani i njenoj porodici odrediti budući život.
Sutradan, Ana se porodila, čula je plač bebe i na trenutak je videla. I to je bilo sve. Izašla je iz porodilišta bez devojčice, koja je je navodno umrla, bez ikakvih dokaza o smrti deteta. Nije verovala i nije se mirila sa tom „činjenicom“.
Obilazila je groblja, tražila dokaz o sahrani bebe, išla u policiju i svuda udarala u zid. Odlazila je i u GAK Narodni front da se raspita, da moli osoblje da joj kažu istinu. Bilo je i neprijatnih scena, jedna sestra joj je krišom rekla da ništa nije onako kako joj se zvanično servira, ali da više od toga ne može da joj kaže.
Prolazile su godine, Ana je rodila drugo dete, ali sada se porodila u sopstvenoj kući. Zatim su došli na svet još jedan dečak i jedna devojčica. Nizale su se decenije, a osećaj da je njena Elizabeta živa i da će je videti nije je napuštao.
Slučaj je udesio da u jednoj porodičnoj svađi u Nemačkoj Elizabeta sazna da ljudi koje je zvala mama i tata nisu njeni roditelji. Šok. Život joj se okrenuo naglavačke. Tražila je istinu, „otac“ joj je rekao da je kupljena u Beogradu i da ni slučajno ne sme da ide u Srbiju. Slagao je da su je roditelji prodali.
Istina boli, ali i kopka. Kod pedantnih Nemaca o svemu postoje papiri. Tako je i Elizabeta saznala ko su joj biološki roditelji. Angažovala je prevodioca i nazvala majku Anu. Pet decenija posle. Te razgovore i te emocije besmisleno je i pokušavati opisati.
Ana i Elizabeta se još nisu srele, jer je u međuvremenu i korona umešala prste. No i ona će proći. Ali naša bruka i naša sramota neće.
Policija zna za ovaj slučaj, svi znaju ko je vodio porodilište u tom periodu. Ana je u svojoj privatnoj istrazi saznala i ko je izneo njenu devojčicu iz porodilišta. Stigla je i do ondašnjeg direktora, pričala je s njim. Dobila je i nepristojnu ponudu, da ga ostavi na miru i „da ga ne bruka pod stare dane“. Samo država Srbija ne zna ništa o tome.
I autoru ovih redova dugo vremena je trebalo da priče o ukradenim bebama počne da shvata ozbiljno. Jednostavno, teško je pojmiti da postoje takvi izrodi i takvi neljudi spremni da za novac kradu decu iz hrama života – iz porodilišta.
I kada sam slušao šokantnu Aninu priču dodatno me je porazila činjenica da je ondašnji direktor porodilišta čak poznavao neke članove Anine porodice. Bože, ima li te? Pravdo, ko ti je vezao oči?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare