Zamislite da vas neko godinama džepari i da ga na kraju uhvatite. Verujem da biste mu prvo razbili nos, a onda tražili novac nazad. Međutim, ni džeparoš nije od juče, ne da pare, morate na sud, znači tužba, advokati, takse... nerviranje.

Sad zamislite isto to samo u „službenoj“ varijanti. Vaš gospodin džeparoš radi u državnoj službi, vozi službeni auto, ide na ručkove, plaća ljubavnicu vašim novcem… I bezbrižan je, on je vlast, on je država.

Oko 60.000 Kragujevčana pokradano je šest godina unazad od strane Javnog stambenog preduzeća. Na kvarno su im naplaćivali nekakvu „matičnu evidenciju“, što je zapravo drugi naziv za štampanje računa. Nešto slično kao kad bi vam u marketu ili kafani naplatili i fiskalni odsečak.

Kada je podvala otkrivena svaki pojedinac je bio oštećen za 3.528 dinara. U zbiru, gradska uprava ih je odžeparila za oko dva miliona evra. Prevara se, nažalost, tu ne završava. Ako ste nekad čuli rečenicu „pa ovo je Srbija“, možete da pretpostavite da igranka tek počinje.

Stambeno predzeće ponudilo je nagodbu da svim oštećenim isplati polovinu ukradene sume. Drugim rečima, ukrali smo vam dva miliona, a vratićemo milion. Mnogi su pristali, ali nekoliko hiljada prevarenih je podnelo tužbe tražeći nazad sve do poslednjeg dinara. Angažovali su advokate, dobili sporove…

A onda se, kako tvrdi beogradska „Politika“, gradonačelnik Nikola Dašić pozvao na stav Vrhovnog kasacionog suda prema kome sudske troškove treba da snose sami građani, a ne onaj ko je izgubio spor – gradsko stambeno. Tako je sve obesmišljeno jer su troškovi pojeli iznos odštete.

Razume se da suma od 3,528 dinara nije nenadoknadiv gubitak, čak ni za one sa najplićim džepom. Ali ovde je reč o nečem drugom, o svesnom potkradanju, o nameri, o onome što nam vlast radi na svakom koraku. Pitanje je samo na koji način, da li nam uvodi „naknade za održavanje sistema“ ili taksu na vazduh.

Ko je jednom prošao pored suda zna da troškove u parnici snosi onaj ko izgubi spor. Naslušali smo se tužnih priča kad država naplaćuje ono što joj narod duguje, tada radi čitava mašinerija, advokati, izvršitelji, procenitelji i sve na račun dužnika.

Sećamo se onomad je beogradski Infostan poslao više od 240 hiljda opomena svojim dužnicima. Svi su uz račun morali da plate i „opomenu“, odnosno advokatske troškove. Nije tada reagovao nikakav sud, niko nije stao u zaštitu građana.

Ako su tačne reči kragujevačkog gradonačelnika, onda mišljenje Vrhovnog kasacionog suda nije u funkciji pravde nego služi politici. Čuva gradsku kasu u Kragujevcu, a ne imovinu i pravo pojedinca.

Onaj ko je smislio otimačinu tako je nagrađen umesto da bude kažnjen, dok građanima država istovremeno šalje poruku da ćute. U suprotnom, ako se bune, ako na sudu traže pravdu, to će ih samo dodatno koštati.

Tako u praksi izgledaju one ocene koje često slušamo: da srpsko pravosuđe nije nezavisno. Toga nismo ni svesni, dok na sopstvenom primeru ne osetimo. Valjda zato i ćutimo