Piše Mihailo Jovićević: A taksimetar otkucava…

Podeli:
Mihailo Jovićević

Zgrtanje novca je jedina agenda Vlade Ane Brnabić. Kome nije bilo jasno do sada (možda ima i takvih) postalo mu je jasno u poslednjih nekoliko meseci i to na osnovu zakona koje Vlada „spušta“ poslanicima u Skupštini. Jedan od njih – Zakon o eksproprijaciji – dolazi na dnevni red danas. Nova je o njemu pisala u nekoliko navrata: kako će se otuđivanje zemljišta od građana u korist države od sada obavljati po hitnom postupku; kako će izvođač radova ubuduće moći da „privremeno“ okupira privatno zemljište na čak šest godina; kako se otimanje imovine može vršiti samo na osnovu sklapanja međudržavnog ugovora; kako je novi zakon izgleda krojen za Rio Tinto; itd.

Dakle, Zakon koji će poslanici danas usvojiti (jer je parlament očišćen i od opozicije i od poslanika – ovi koji ga sada naseljavaju su najamnici SNS) legalizovaće sve nove pljačke koje se obavljaju u ime države Srbije.
Dva su nivoa pomenutog zgrtanja.

Prvi, državni, odnosi se na pomenuti Rio Tinto, na Linglong (kineskog robovlasnika), na Ziđin (kineskog trovača), na Juru. Koliko košta da nadležne inspekcije zažmure na njihove propuste? Koliko košta da država odustane od EU normi u njihovu korist? Kome ide novac od tog žmurenja? To je sistemska korupcija koja je daleko teža bolest od ove od koje nas leče lokalna tužilaštva kad pohapse 15 službenika „Vodovoda“ u nekom selu usred Srbije jer nisu savesno očitali vodomer lokalnom hohštapleru. To je sistemska korupcija kojom vladajuća stranka kupuje izbore. Drugo objašnjenje ne postoji: zašto bi neko dozvolio da na njegovoj teritoriji radnici Linglonga love zečeve da ne umru od gladi, da rudnik ubije kompletan istok Srbije, da dozvoli uništavanje prirode oko Drine zarad litijuma, da radnici nose pelene na poslu.

Pa za pare – za šta drugo?

Drugi, privatni nivo pomenutog zgrtanja odnosi se na primer sa jučerašnje naslovne strane „Nove“. O čemu se tu radi? Evo ovako: ministarka Kisić ima brata; taj brat ima firmu; ta firma dobija poslove čiji su naručioci ministarstva (ministarstvo zdravlja u konkretnom slučaju); ta firma za četiri godine poraste sa 27 na 375 miliona dinara dobiti. I ko onda tu koga gura? Privatni kapital ministarku, ili ministarka privatni kapital? Hoću da kažem – da li je ministarka izabrana na tu funkciju jer joj je brat uspešni biznismen, ili je brat uspešni biznismen jer je sestra ministarka? Šta je starije – portfelj ili „Nites“, odnosno premijersko mesto ili „Aseko“? To je, inače, druga rodbinska kombinacija na kojoj se bazira rad Vlade Ane Brnabić, a o koju se okoristio Igor, Anin brat.

Svaki dan koji ova vlada i ovi ministri provedu na pozicijama moći znači dinar više u džepu. Dinar je naš, džep je njihov. Nema to nikakve veze sa ideologijom, vizijom, pa ni sa poslovničnom potkupljivošću političara: ovde su pare bukvalno jedini motiv. Kao u taksiju: vozio ili ne, išao dužim ili kraćim putem – taksimetar otkucava. I nema ništa loše u tome da se taksisti plati pošteno za vožnju. Ovde je problem što je putnik u srpskom taksiju kojim upravlja Vlada Srbije otet, što nema kome da se žali, što se vozilo raspada. Problem će nastati kad dođe vreme da se plati, tad možda sevne i neka štangla sa zadnjeg sedišta.

Komentari

Vaš komentar