Piše Maja Uzelac: Telo za plažu

Imam. Da li ga imaš i ti? Telo za plažu, to je ono telo koje se plaži raduje. Koje se suncu smeši, moru nudi, leto voli.

Može da bude debelo i tanko, oblo i oštro, čvrsto i meko. Može da loži i inspiriše, može da plaši i zasmejava. Ali, sve dok postoji i plažu ume da voli – to telo je telo za plažu. Na moru i u gradu, za Havaje i za Adu.

I, ako pitaš mene, od tebe se tada očekuje samo jedno: da ga na plažu odvedeš.
Međutim, ne pitaš mene

Koj sam ti qrac pa ja
Pitaš sebe
A sama sebi ti kažeš da je to telo zaslužilo kaznu
Kaznu za tu uzvišenu ljubav, prema primorju i odmoru, koja joj ne pripada
Kažeš sebi
Kakva plaža za tebe, ti si odvratna

Sama sebi kažeš ti
da je taj celulit nepodnošljiv i da su te ruke mlohave, da ti gornji deo otkriva previše i da uopšte ne ličiš na Kendal Džener, pa čak ni na Kim Kardašijan, ako ćemo pravo.
I onda, ako već sebe nećeš da pomaziš i suncu ponudiš, ti onda iz hlada gledaš redom i izričeš presude:
Vidi onu kakva je, kao tenk. A ona pored nje, dupe joj se vuče po podu. Bože blagi, šta su sve ljudi u stanju od sebe da naprave. Alo, vadi tu krofnu iz usta, je l ne vidiš na šta ličiš?!? Alo bre!
E međutim, ona preko puta – koji je njen problem? Pitam ja…
Glatka, zategnuta, osunčana…ne skroz mlada, ali savršeno vitka i eh prezgodna? Pa, iz aviona se vidi:

Sponzoruša! Ološ. Glupačetina. Čime se ta još bavi osim što visi po jogama i salonima? Koliko li je keša ta u sebe ugradila e da bi sad prostotu zasenjivala svojim dobrostojećim sifonima, sočnim usnama i generalnom telesnom odličnošću?
– Ima nečega perverznog u toj težnji da se sačuva telo, tebi da kažem ja. – Aha, je l, a šta je to, pitam
– Pa…
Mislim da je nacizam.

Znaš, ta potreba za perfekcijom, izigravanje Mikelanđelovog Davida ili Afrodite… – čuj mene Afrodita, ta je debela – uglavnom, ta cela potreba vodi ka gledanju ostatka čovečanstva odozgo, a šta je to, šta, ako ne nacizam.
Dobro. Mislila sam možda otkud znam neka radost zbog tog blistanja, neki elan i energija. Nema veze. Ja sam stalno naivna. Verovatno ne. Dobro,

Jedino
Šta je onda loše kod ove s krofnom, e?

– Kako šta? Pa je l ti vidiš te rupe od celulita. Pogle ruke, molim te. I s te dve kiflice ona svašta pipa, ej – da ljudi gledaju, život da im smuči.
Odvratno!
Razumem sad. Al šta drugo da radi?

Da bude nacistkinja?

– Majke mi mile ja ne verujem šta ti pričaš.
Lepo ne verujem.

Ne verujem.
Ne.

(kaže
iz hlada pored plaže).

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas: Ain’t Nobody