Piše Maja Uzelac: Čemu selfi

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

ČEMU SELFI

Ako si klinac 2020. (a za sve dede i babe, bilo koji Gen Z izdanak je klinac), ne pitaš se uopšte ovo gore, samo pičiš te selfije. Ako si deda ili baba, sediš zgranut nad spornim fotkama, uzdišući kuda vodi ovaj svet (i još nisi izguglao šta je to Gen Z, ali uporno gledaš u ta čudna slova).

Da li je u ranijem razvoju civilizacije bilo moguće samog sebe ovekovečiti? Jeste. Da li su to ljudi radili? Oni koji su znali da slikaju ili crtaju, jesu. Da li su to radili često? Ne, jbt. Zato što je naslikati autoportret jbno težak posao. Radili su to onoliko često koliko su mogli da se iscimaju, a da im ostane vremena za još poneku temu. Zatim nastaje fotografija, a prvi fotoaparati stvarno nisu bili nešto što možeš da podigneš u vazduh i opališ opušteno, okej? Sve do izuma smartfona ili, ako se ja pitam ajfona, dovoljno dobrog kvaliteta slike i dovoljno laganog za akrobacije traženja idealnog ugla, ljudska rasa mogla je samo da sanja o svakodnevnom sagledavanju svog čarobnog lika sa svih strana. Sada se i dotle stiglo, a želja&potreba svakog mlađeg pojedinca da to svakodnevno i čini obrazlaže se isto kao davna dilema zašto pas liže svoja jaja – zato što može.
Kakva sam kad se probudim? Kakva sam kad se našminkam? Kakva sam kad se našminkam drugačije? Kakva sam kad se zaljubim? Kakva sam s novim minđušama? Kakva sam kad se odljubim? Kakva sam kad smršam? Kakva sam kad sam očajna? Kakva sam kad se pravim okej?
Kao čest odgovor na poslednje pitanje stiže duck face. Da li je i duck face – na srpskom „pućenje“ takođe nešto čemu je čovek oduvek težio, a neznao? Ne tim rečima, ne. Međutim, ono što je čovek – naročito gej čovek ili žena – oduvek želeo, to je da izgleda što bolje. Kako je čovečanstvo u tački gde se velika usta izjednačavaju sa lepotom (pakao, međutim druga tema), jasno da je izraz lica koji usta čini najupadljivijim ujedno i najzastupljeniji.

Nazad na selfi kao takav. Okej, čovek želi da se vidi „sa strane“, i da te utiske zabeleži. E sad, zašto to želi da podeli sa sveukupnim, što većim korpusom zainteresovanih poznatih&nepoznatih? Zato što čovečanstvo propada, sujeta je pobedila, a ljudi su sad odjednom površni? Ne, čoveče. Ne. Zato što tek sad postoje fejsbuk&instagram. Isto kao i sa selfijem samim, ni mogućnost deljenja artefakata povezanih sa sopstvenim likom&delom prosto do trenutka sadašnjeg nije bila moguća. Čim je to postala, ljudi koji su tih mogućnosti svesni samim rođenjem, dakle klinci – koriste ih kao što dišu.
Sve to još koincidira s brzim&kusim načinom života koji ne ostavlja mnogo prostora bliskoj osobi da te vidi. Hej, šta radiš? Pošalji mi selfi. A zatim, niotkuda, totalno usporenje i karantin. I opet, neviđanje. Hej, šta radiš? Da te vidim. Pošalji mi selfi. (čekaj, prljava mi kosa…a u raspaloj pidžami. Ali…ionako imam sastanak na zoomu. Jbg. Idemo. Evo. Rajf. Karmin. Ta-na! Selfi.).

Ukratko, ako imaš potrebu za naricanjem kad vidiš selfi – do tebe je. Vreme te je pregazilo, ali to je okej – idi u penziju, šetaj pored reke, sadi drvo, pecaj smuđa. Valjda će sve to moći još neko vreme.

Priroda zaslužnima, internet mladima.
Okej je ako neki od tih mladih imaju i po 80.

…
(Ko je tu šta zaslužio, duža priča.)