Piše Maja Uzelac: In memoriam

A ja dođem da ti kažem Nemoj jbt. Pa, nemoj. Osim ako nemaš šta STVARNO da kažeš. Osim ako ti nije bio STVARNO bitan.A ne mogu ti svi biti bitni. Glumci, pevači, didžejevi, pisci, novinari - ko god da je tog dana u centru pažnje, tebi je bitan. Nemoj. To što radiš vređa one kojima je čovek zaista značio. Na daljinu, na blizinu, nije ključno. Jer, skroz je okej, recimo, kad poslednji pozdrav Bouviju postuje riba iz Kanjiže Komiže Kijeva Korka Kačareva koja je svaku noć padala u san uz njegove pesme; budila se na njegove postere; kapiraš šta kažem...Nije okej da to pišeš ti ako si slučajno zakačio tri hita u kafiću, naleteo na Bouvija u restoranu u Londonu gde si večerao jer ti se može, pa ga zgurao u selfi da imaš šta da okačiš na fejs. I sad je on otišao, a vi ste najbolji drugari. I ti si 3 minuta bitan. Primaš saučešća, jbt.Tad si jedan od tih ljudi.Zovemo vas lešinari.Jer, znaš, to su bitne jbne stvari. Život, smrt. Oproštaji.I treba da im sačuvamo bitnost.Pre neki dan sam tako izgubila jednog čoveka, a da ga nikad nisam ni upoznala. Izgubila sam ga tako što sam ga prvo pronašla u jednom bitnom pozdravnom pismu. A iz tog je bilo jasno da je umro.Marko Tomaš je pisao oproštaj od Bekima Sejranovića.Marko je pesnik čije mi pesme znače. A otišao je Bekim. Pisac koga propustom nisam čak ni čitala. Njih dvojica su bili dovoljno bliski. I Marko je napisao to pismo u kom sam Bekima upoznala, prepoznala i usvojila. A onda se, u ista dva minuta, od njega i oprostila.Jebena je snaga reči. Još jebeniji život. Koji zatim dovede do smrti.Mene je to pismo ostavilo da živim bez nekog bez kog sam ionako dotle živela. Ali, odjednom, sada da živim kao da sam ga izgubila. Šta je to, e? To je pakao. Neko bi rekao nepotreban, besmislen pakao. Neko bi pitao Zašto ljudi uopšte rade te stvari, zašto pišu te pretužne preteške poslednje pozdrave (odgovor na keca: da samom sebi olakšaju, jasno je to bar), ali ja nisam od tih ljudi. Ja znam da neko mora da pomogne da se zapamte oni koji treba da se pamte. I da je najbolje da to preuzmu oni koji umeju to da urade. Da obezbede pamćenje. Da uklešu to ime u stenu noktima.Da nas sve nateraju da pročitamo te knjige što su za njim ostale.Neko bi rekao da nema poente tako preplakati dan niotkuda.Ali, šta smo ako ne pamtimo.I poznate i nepoznate. I svoje i tuđe.Ako su, sticajem drugih okolnosti, mogli da budu naši.Ako su to, samim sobom, zasluživali.Tad mogu to da postanu i sada.Nakon smrti.__(S U-đuom sam se nekad davno dogovorila da jedno drugom za Vreme pišemo to sranje, pa ko prvi umre - nismo čak ni toliko bliski, ali poštovanje; da ne kažem - respect. I tako, jedno drugo smo zadužili samo zato da bi to radio neko ko neće sebi dozvoliti da opali patos, i znaće da istakne bitno.E sad, na stranu što je to uvaljivanje. I što se sad ja malkice nadam da ću biti prva, samo da ne bih morala da drljam to. A on stariji i slupaniji - i, generalno, nije fer. Na stranu što sam sigurna da je taj car već zaboravio na šta se obavezao. Na stranu.)...PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram