Piše Maja Uzelac: Da li je trebalo da

Zadržavali smo vazduh po svim pitanjima i poslednjim snagama glavu iznad vode mesecima: - dok ne prođu izbori! Znate već, razgovor na sve teme ovih meseci klimavo se kretao i uvek isto završavao: Hajde da sačekamo da prođu izbori.

I evo:
–
Prošli izbori.

Pa smo:
Duboko udahnuli, stegli zube, stisli pesnice, sklupčali se – celim telom spremamo se za udarac
Kao celina
Kao narod.
Čudno, pri pobedi kandidata koji snima šaljive spotove jer on je znate duhovit.
Čudno, pri pobedi kandidata koji ogromnim fontom garantuje mir i stabilnost.

Čudno,
– Ne mislite?
I
Šta se sad dešava? Je l se vraća Rio Tinto u punoj snazi? Je l benzin ide na miliJon a struja na milijardu? Je l volimo Putina? Je l dobijamo sankcije?
Pa
Uplatili smo loto

Evo nas ispred tevea
I svake nedelje
Čekamo izvlačenje.
–
Volimo mi to tako
Mi smo šereti

Ljubitelji čvrste ruke, ali kroz vekove istrenirani da budemo otporni na iznenađenja.
Dobri smo za stado.
Gde dobri

Najbolji!

…

Da li je trebalo da opozicija izađe s jednim kandidatom? Da li je trebalo omogućiti glasačima PROTIV trenutnog stanja stvari da znaju da postoji neki, jedan broj i da ga zaokruže bez tri dana proučavanja liste i četiri dana studiranja političke teorije? Da li je bilo neophodno do tog imena doći bez publike, daleko od budnog oka javnosti i medijskih lešinara? Da li je bilo bolje ne dramiti oko Kosova i ne preuzimati teme stavove i retoriku vlasti?

Da li bi tad svi rezignirani digli dupeta i prvi put u životima videli svoja glasačka mesta?

Po svim pitanjima:
– Verovatno.
Da li je prekasno?
O,
– Definitivno.

Da li ćemo nekada naučiti? Izvesno je da ne.
Jer, recimo, od čega bi tad živeo ostatak kljaste nekandidovane opozicije, ko bi ih tad dotirao?
Niko valjda.
.
Da li treba pizdeti? Jer fantomski glasači, zastrašivanje glađu smrću bolestima? Jer neravnopravan tretman medija, krađa i podmetanje na glasačkim mestima?
Jbg

– Kukanje nije politička opcija, reče neko.
.
Da li se treba radovati? (Jer bolje se stoji, za toliko i toliko odbornika, nego na prošlim izborima?)
Pa jbt da li smo toliko jadni.
Da li se treba smejati? (Jer sve je apsurdno i bizarno i previše nenormalno – od Milice Zavetnice i Pavla Bihalija pa do sigurne ruke koja nas vodi u budućnost. Preko Jadra, pa oko Dubaija.)
Pa ne.

Ne.
Nažalost.

A ja bih volela.

Ali
Jbg

Ne.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas: It’s Probably Me