Mi pišemo kao mašine. Mi dišemo kao mašine. Ovo nije pesma. Ovo je slučajna rima kao ispizd.

Prosto konstatacija u svetlu činjenice da mi je kompjuter prepun i Vuče se
A sa njim i
Ja se vučem

Jedva kucam
Jedva dišem
Vazduh hvatam kao riba na kopnu – na škrge
Koprcam se
Davim
Jer jbni sistem

Ovaj Operativni
Nije poletan
Nego zapušen
Moj kompjuter
Kao tristokilaš s opuštenim sisama
Koji otvorenih usta s kojih curi balica

Sluša vitkog suncem opaljenog gurua (lol da, u ovoj paraboli to sam ja)
Kako mu priča o suštini svemira
I loži ga da planine pokrene
pa mu, sa čačkalicom među zubima, ispod glasa odgovara
Sa svim cinizmom ološa:

Ta nemojte kasti

_

Davno je to bilo
Početkom milenijuma
Sećam se
Kad mi je jedan čovek šapnuo Ne govori loše o mom autu, čuće te
A mašine sve razumeju, pa će Namerno

Da nas prevrne

Ja se smejala
_

A danas
Evo
Mi smo u vlasništvu Zuckerberga, Marka

I ostalih tih
U milosti
Da nas zaštite
Ako će neko da nas hakuje
Da nam otme sve
Što smo na Svom Profilu kao hrčak, decenijama, skupljali

– A Mark i Takvi ti
Ma neće, ne
Njih prosto malo zabole
Šta se dešava s rajom na njihovim pašnjacima
Ionako su im već oteli bubrege, očne jabuke, račune bankovne, šifre vekovne, porno bukmarke, tinder kontakte, insta-lajkove, algoritme filmske i muzičke
Kad kažem oteli, mislim sami smo im zaveštali

To sve
(ovde ona ikonica Gde
Podignutih ruku i dlanova položenih osoba ramenima sleže: E! – takotieto)

Pa što bi se sad oni oko nas cimali
Oko nas
Šta od toga imaju kad

E moji mi
Smo već dali Sve
Ljudske ljušture
U moru nula i jedinica srca smajlija dolarčina
Kojima tamo negde

Sanjaju Velike Planove

Grade Svemirske Brodove
A nas ostavljaju među virusima i laptopovima smartfonima hakerima
Da dišemo
Preko masketina
U ritmu mašinetina
Koje su jele iz Meka
Pa sada hropću
Od smeća
Što u njih trpamo
A da ni ne znamo

Za bar devet desetina
Da je tu.

_

Pitam se šta li evo misli guru indijski
Sadhguru se zove recimo
Koji je pre 13 godina pričao
Kako je čovečanstvo upravo
Što se tiče znanja
U tački u kojoj čovek može da napravi kvantni skok
Pa da Oseti druge kao sebe
Da ceo svet doživi kao svoje Ja
E da onda ne mora da mu se objašnjava
Zašto ne ubijati ne klati ne rušiti ne otimati đubre ne bacati ne trovati ne gaditi ne mračiti
Jer samom sebi
To
Ti ne bi
Je l?

E pa zanima me kako ovih dana On
Prati
Ove skokove
U sklopu čovečnosti tehnologije NE
Mislim

Plače negde čovek, u nekoj špilji
(Ako nije u međuvremenu uložio u metaverzum ili u gugl pa sad čeka npr. Maska da ga pokupi raketom
pa da zajedno
Negde na Marsu
razvijaju čovečanstvo od nule

U tom slučaju
Valjda
Smeje se)

Šta znam

Jedan čovek je jednom takođe rekao
Sve je relativno

Zar ne.
…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas – One Note Samba