Piše Magda Janjić: Sahrana

Kolumne 01. jul. 202013:03
Podeli:
Foto: Bojana Janjić

"Ja sam pukla. Svi smo pukli", napisala mi je u poruci devojka koju poznajem, a radi u bolnici u Novom Pazaru.

Tu poruku mi je napisala oko 11 jutros, nakon što sam ja sama za sebe imala mini nervni slom i pomislila za sebe da sam pukla i da smo svi pukli. Nije mogla više da piše jer je morala u skafander. Poželela sam joj sreću.
Dok je ona sada u skafanderu, ja sam u crnini. Zajebavali su me jutros u redakciji, „kao da si krenula na sahranu“.

A, zar nisam? I jesam krenula na sahranu, na sahrane. Sve one na koje ne mogu da odem. Mom kolegi i drugu umro je otac od korone pre neki dan, i pre toga, pre par meseci drugarici majka. Svaki dan krećem na sahranu, nečiju. Sve oko nas je jedna velika sahrana. Sahranjujemo ljude, najbliže, sahranjuju majke i očeve, bliske, odnose ih u limenim sanducima, na njihovim grobovima neće biti suza, jer nema okupljanja, nema okupljanja na sahranama.

I dok ne možemo našim prijateljima da pružimo utehu, stojimo pored njih i držimo ih za ruku dok im odlaze najbliži, mi sahranjujemo život koji smo znali. I meni više nije smešno. Nijedna fora, nijedan geg, mim, ismevanje bilo koga, spinovanje. Prisustvujem nestajanju ljudskosti, empatije, solidarnosti. Čekam sledeću smrt, i još sahrana, dok nas odozdo bičuju i osuđuju. Ne verujem u pakao i raj, ali da li smo stigli u pakao? Da li smo mi nemoćni ispred vrata pakla, i nezasluženo smo tu, a čekaju nas vođe pakla da nas dodatno kazne i kažu nam kako nismo bili dobri, jer smo govorili, jer smo prošetali, jer osećamo, jer nam je žao, jer hoćemo da pomognemo?!

Sahranjeno je ljudsko dostojanstvo u Srbiji, i svaka nada. Pitajte doktorke, doktore, sestre i braću u Novom Pazaru da li se i čemu nadaju, mene ne morate. Ja nisam u skafanderu, ja ne moram da spasim tuđi život. Pitajte tamo po hodnicima, da li vide bolje sutra. A pitajte isto to i ljude u Kragujevcu, Vranju, Tutinu, Kraljevu…Koliko je sahrana, a koliko života?

 

Komentari

Vaš komentar