Piše Magda Janjić: Imam temperaturu.

Od 22. marta sam u karantinu. Javljeno mi je da sam potencijalno bila u kontaktu sa osobom koja je bila u kontaktu sa osobom koja je pozitivna na koronavirus. Tako vam to otprilike ide. Međutim, te iste večeri kada mi je javljeno, ja sam već imala temperaturu 37,5. I sutradan veče. Nemam druge simptome, malo sam kilava. Nisam zvala doktora, nijednu instituciju, samo sam se zatvorila, obavestila sve ljude sa kojima sam se videla, radim od kuće. Ćerka je u to vreme već kod oca, a sin je rešio da dođe malo kod mene, ali je u stanu iznad mene, i njega sam zvala preko Fejstajma da mu kažem da ne možemo da se viđamo neko vreme.

Bio je izbezumljen isprva, i preplašen zbog mene i Simonide kad je čuo da smo potencijalno izložene i što ja imam temperaturu. Smirila sam ga i rekla da će sve biti ok, ni reč nije poverovao, jer je video moj strah prethodnih dana. Probala sam sa glupim forama, i veoma neslanim šalama, bio je zgrožen mojim ponašanjem u, za njega (15,5), veoma ozbiljnoj situaciji. Meni je trebalo vremena da shvatim, iskreno jer sam i ja bila uplašena, ali mi ponašanje nije bilo usklađeno. Pustila sam ga da se ipak umiri sam, ja sam samo pogoršavala stvar, čuli smo se kasnije i pričali, laknulo mu je kasnije, videli smo se preko ograde, pa opet gledali i pričali preko Fejstajma. Dala sam mu zadatak da sredi kuhinju sebi gore i opere sudove i da mi snimi, uradio je to pa je bio srećan. Leglo je sve na svoje mesto.

Ja ne ispuštam telefon iz ruke, čitam postove Biljane Srbljanović, i kroz šta prolazi, zanime me, jer možda ću kroz isto to da prođem. Njen prijatelj je i Simonidin prijatelj. To nas je dodatno potreslo kada smo saznale pre neki dan. Platila sam sebi Wall Street Journal da mogu noću kad ne spavam da čitam tekstove, da čitam sve tekstove, dobre tekstove, čitam i loše. Mnogo više komuniciram sa ljudima nego pre, i to je za mene novo, možda konačno pronalazim pravi balans da mogu da komuniciram ali ne i da viđam ljude, avaj, znam da će mi ljudi nedostajati iako mi trećeg dana karantina deluje da nije tako.

U karantinu je zabavnije i opuštenije sve dok ne dobiješ prvi simptom. Takve sam i sadržaje gledala i čitala. Osim vesti, gledam Ru Paula, neke lajt dokumentarce, zakačim Zadrugu, neke glupe serije. Sad, samo hard core news, sinoć sam odgledala dokumentarac na Netfliksu „Miles Davis: Birth of the Cool“ koji je malo dosadan, ali nema genijalnije ali ni mračnije osobe od Majlsa, i onda sam se zakucala u mraku nisam mogla da spavam. Tako da možete vrlo brzo da osetite i psihičke posledice pandemije, a tek je početak. Držite i psihologe i psihijatre negde blizu.

Elem, kad me pitaju kako sam i šta radim, ja kažem da sam dobro i da čekam da li ću dobiti nove simptome, da ne izlazim nigde, da sam u karantinu i da ću biti 14 ili 28 dana. Deca su na bezbednom, nas dve takođe. I vi se čuvajte, ostanite kod kuće.