Neka deprica zakucala, a neću da joj se dam. Piše mi se nešto van trenutka, optimistično. Poput gruva pesme "Dalek svet" - grupe Straight Mickey and the Boyz.

*

I hladno je, i kiša je, i nešto para nema i sve me nešto spakovalo.

Odlučujem da vežbam optimizam kao mišiće.

Izvlačim iz malog mozga – odu aprilu.

*

April je biranje začinskog bilja po pijacama.

I sređivanje ormana.

Stavljanje džempera na sigurno – hvala što ste bili tu, zdravo zdravo haljine.

*

Ponovni susret sa letnjom garderobom i razmatranje.

Taman – tesno.

Više nije za mene i – O da, i dalje smo u ljubavi,

Pa onda sledi – razmena dobara na nekim kućnim matineima sa drugaricama, kad tad.

Živele menjaže!

U orman uđe neka savim nova energija, a u glavu nimalo standardna rešenja.

*

O la la kako mi samo nedostaju druženja.

Nedostaju mi ozarenja svih vrsta i nijansi.

Priznajem žudim za njima.

*

April je i povratak na štikle koje se razrađuju posle zimske opreme.

Učimo ponovo da hodamo, mora se vratiti veština gaza na visokim potpeticama.

Sve je stvar treninga – lepo je rekao Brus Li.

U aprilu valja trenirati i lak hod u neki tamo sladak život.

Za sada ga samo prizivam pevušeći stihove Bebi Dol.

„Dolče vita – ča ča ča.

Samo ti i sa tobom ja.“

*

Nisam sigurna da li u stvarnosti idu ovi stihovi, ali ja tu pesmu „Brazil“ tako pevam.

Ne bi mi bila prva koju sam omašila.

*

April su i buketi za poneti – najlepši aksesoar, uz osmeh.

Sada cveta sve – haljine, detalji, mašta.

Floralno je važno u ovoj vladavini Tanatosa i ovog opšteg pičvajza.

Šik latice da osvoje prostor i da eksplodiraju boje.

*

Ćao! Šta radite?

Evo, cvetamo.

*

Zaljubljivanje je isto na aprilskom meniju.

Onako platonsko.

Mogu i fiktivne simpatije – razne.

Mislim koliko je izvodljivo – na jednom rupice na obrazima, na drugom lokne.

Na trećem je nalepši pas. A na ovom četvrtom – E, na njemu je najlepši stav.

Taj sa stavom može postati i stvaran.

*

Divno je kada dođe proleće, pa se oseti buntovništvo u zraku.

Malo ti se beži iz škole.

Malo bih hodala bez cilja.

Malo bih sišla na nepoznatoj stanici, skrenula u nepoznatu ulicu.

Malo bih ugasila telefon i sišla do reke u sred radnog dana.

Utekla bih notifikacijama za odrasle, negde van digitalne tvrđave, u prirodu.

I onda bosonoga stanem na travnjak i osetim energiju planetice.

Živa li si? Živa li sam?

*

Važno je zatvoriti oči i pustiti da te aprilsko Sunce ljubi.

Znate oni poljupci leptira koji se izvode trepavicama po koži.

Tako bih volela da nas miluje ovaj aprilski Sunca sin.

*

Posle ti ostanu pegice, a ima li išta lepše od rumenih obraza i pegica.

Uz osmeh nestašne dece.

Neodoljivost neprepričljiva.

*

„Avanture nevaljale devojčice“ stavljam u tašnu.

Svako može svoje omiljeno štivo.

Nikada nije kasno da osvojimo parkove.

Jako mi je žao što se naši parkovi i njihovi travnjaci ne koriste u svrhe piknika kao u

Londonu ili Njujorku ili širom Skandinavije.

Čim se prolepša vreme stanovnici mnogih gradova osvoje travnjake parkova i uživaju.

Vikendom je tu ćebence i pletena korpa, čitava pokretna trpeza.

A u pauzama za ručak radnim danima – knjiga i gozba za poneti.

Neko baca frizbi, a neko vežba Taj Či.

Želela bih da to postane standard i kod nas.

Mislim „Daj Bože“ da spasemo ijednu zelenu površinu pred naletima ovih „investitora“, ali

želje su tu da se žele bez cenzure.

*

Čudno je to i zanimljivo sa željama.

Čini se da kako rastemo tako nam se stavljaju razne blokade na spisak želja.

Vremenom počnemo i sami sebi da govorimo kako su nam želje neozbiljne, šašave, nezrele ili kako su neostarive,

s toga ih nije vredno ni želeti.

I tako nekako malo po malo, prestanemo da želimo nošeni AutoCenzurom – uglavnom poželimo dobro zdravlje i da ne bude gore.

Kao da smo preplašeni kako ćemo nekom smelom željom poremetiti fiktivan Status Quo.

*

A šta ako bude bolje?

*

Izvlačim iz rukava jednu tehniku koju sam davno koristila.

Neka to bude jedna mala vežba za ovaj april, sada tako hladan da me ne bi iznenadilo da kao u pesmi Princa zapevamo – „Sneg u aprilu“.

*

Sesti na svoje omiljeno mesto u stanu – svoju ličnu „alef“ koordinatu.

Uzeti papir i olovku.

Opustiti zglob.

Duboko udahnuti – lagano izdahnuti.

Napisati 10 puta – Želim.

Potom popuniti sa 10 želja praznine.

*

Pusti misao, oslobodi je, neka želje budu i lucidne i blesave, smešne i detinjaste, razmažene i smele, konkretne, odvažne, borbene..

Poželimo nemoguće na tom popisu od deset aprilskih ŽELIM.

*

Znate, nikad se ne zna kada će se pojaviti kosmički kelner i uzeti porudžbinu, taj može da se pojavi nenajavljen.

Takođe, ni sa čudima se nikada ne zna jer često može da im bude dosadno pa se dogode.

Važno je poput Hamleta – Biti spreman.

*

Sa željama je najvažnije da se žele stalno, da budu konkretne ma koliko bile gotovo nemoguće za ostvariti.

Sve u svemu mi prečesto zaboravimo kada nešto dobijemo koliko smo žarko želeli to nešto.

Čini se da nekako prebrzo počnemo da podrazumevamo i postepeno kao da se (u)gasimo.

Zato ovim pismom želim i sebe i vas da podsetim na magiju svakodnevice jer kao da sam (na trenutak, dosta dug, realno) zaboravila da smo grupa ljudi koja lebdi na vodenoj lopti svemirom i da je svaki dan zaista malo čudo za sebe.

*

I #BeSafe, vežbamo na ovoj deonici ovog ludog maratona optimizam na mišiće.

To vam je kao i sa osmehom.

Kada naučite da se smešite – razlog za osmeh stigne naknadno.

Pride, smešak vetri lobanju i popušta pritisak u mozgu zato se budistički monasi između ostalog stalno smeše.

Srećan nam ponedeljak gde vežbamo ozbiljno optimizam za Olimpijadu – njega je zaista nestašica, ozbiljna.

Tako da „Fake It – till You Make It“, bejbi.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram