Piše Luna Lu: Truba, nasušna

"Kada bi razumeli sve što govorim - bili bi ja."

Govorio je Majls Dejvis.

Od njega sam naučila i da je "tišina - muzika".

Majls neverovatan tip. I njegova truba.

Čuješ zvuk i znaš da on svira. Na keca.

Bio je u Beogradu, više puta.

Stigao je i do "Mažestika", kod zubara.

Uh, to mesto je bilo baš prokleto.

U 20.veku, za vreme odrastanja, u Beogradu, to beše jedina dežurna stomatološka ordinacija, a rešavanje upalnih problema bilo je - brutalno.

Svako je imao svoju prazničnu horor priču kada bi završio tamo.

Verujem da su prema Majlsu bili nežni. Nadam se.

*

Postoji "nervozni" Majls, to je njegova zrela faza, a ja obožavam njegove rane radove - kada mu je truba zapitana, ljubavna, senzualna, tužna - bezvremena.

U periodu kada sam baš obožavala Žanu Moro, otišla sam do Kosovske u Kinoteku i na "repeat" gledala film "Lift za gubilište".

I knjiga Noela Kalefa je odlična, ali film je - remek delo.

I to zbog Majlsa.

Gledajući kadrove filma u fazi montaže - odsvirao je ceo saundtrak, smišljajući na licu mesta - kreirajući u sekundi - magiju. Alhemija, jedan kroz jedan.

I to je svakako u Top 10 nečeg najlepšeg što sam čula i videla u svom životu.

*

Kada god krenem da gubim veru u čovečanstvo - puštam Majlsa.

On me uteši. Stavi oblogu na dušu.

A kada bih da vrištim od dušegupke - pustim Beti.

Beti Dejvis. Čudna, lepa, divlja, glasom para vazduh po šavovima - neobična bivša žena Majlsa.

Njen fank je obavezna lektira. A njena pojava je potpuno jedinstvena.

Ona je autohtona vrsta - retka sorta.

Majls je do kraja života bio ubeđen da ga je varala sa Džimi Hendriksom. Zato se razveo.

Ona je do smrti tvrdila da je sve pogrešno shvatio i da to nije istina. Bilo kako bilo, Beti je svakako uticala da njegov džez postane luđi, bešnji i na momente konfuzan.

*

Ovih dana stanje planete me podseća na najnervozniju trubu Majlsa.

Kakofonija. Svi u glas urlaju. Niko nikog ne sluša.

Svako dere svoj bubanj. Glava da ti eksplodira.

Svi se iz petnih žila trude da su u pravu.

Urlanje po tastaturi.

Galimatijas & pičvajz, rođaci.

Bes ključa na usijanoj plotni, kipi i na hladnoj ringli.

*

Mi u ovoj zemlji okupiranoj od strane kartela - došli smo do finalne faze - borimo se za vazduh, zemlju i vodu.

Došli smo do suštinske bitke, ako je izgubimo - Elon ne mora da ide na Mars, može da dođe do nas - izješće nas sumporna kiselina, biće kao na pustoj planeti.

Karcinomi će se voziti letećim automobilima na litijumski pogon.

Ne mora niko da čita Pavića - da bi shvatili šta se desilo Hazarima.

Nestane čitav narod - čas posla. Dešavalo se.

Mada, nama je dovoljan i niz kišnih dana, pa da se potopimo kao Atlantida.

Zazidani u betone, raskupusani "investitorskim" poduhvatima, razvaljene infrastukture i nerešenog odvodnog sistema - dok kažeš keks - plivaćemo u Panonskom moru, verzija 2.0.

Sve u svemu, izazovno je, dvojbe - nema.

*

Red Beti, pa red Majlsa. I evo nas u avgustu.

Truba, osmi mesec, nepodnošljiva lakoća postojanja.

Konačno rešenje - Guča.

Moj otac Vladislav obožavao je trubače.

Pozivao ih je u svoju knjgoveznicu, i sa i bez povoda.

Kada je otišao u drugu dimenziju, trubači su nam dolazili do kuće da mu odaju poštovanje i svirali su najtužnije trube ikada. Od njega sam nasledila ljubav prema tom instrumentu.

Posle je u moj život ušao i Duško Gojković, ali o tom divljenju valja napisati poseban ep.

*

Ovih dana posle napornog jurenja Olimpijskih igara po Javnome servisu - po noći kreće prenos iz Guče.

I to je zaista uživancija. Jer svirati trubu na majstorski način jeste neka vrsta Olimpijade.

Truba se svira iz pleksusa. Svaki dan po nekoliko sati.

Nema odmora. Mora da se vežba do iznemoglosti, a onda mora da se i svira, za dušu. Non stop.

Samo zbog Guče - RTS je ovog meseca zaslužio od mene pretplatu, a o skandaloznom rasporedu šta će se i kada prenositi od Igara - neki drugi put.

Šifra: Pariz. Skočko. Predsednik. Predsednik.