Piše Luna Lu: Zemljakinja vanzemaljac

Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Joao Gilberto i ja smo jedini budni ovog jutra. On peva, a ja jedem trešnje - sitne su, slatke, ali ne mesnate. Nedelja je, kažu biće kiša. Uopšte ne deluje tako, za sada.      

*

Trešnje su mi omiljeno voće.

Kada sam bila mala bilo mi je važno da u gomili nađem po par koje spaja drška i onda bih nosila kao minđuše.

A jela bih ih dok me ne zaboli stomak.

Smatram da su one jedan od ključnih dokaza savršenstva prirode.

*

Priznajem, kao klinkaa bila sam ubeđena i da sam stigla sa planete Apšala Tapšala.

To mi je bilo jedino logično objašnjenje jer sam se osećala nesnađeno i često su mi govorili da sam „kao pala sa Marsa“.

Mars je predaleko od mog Apšala Tapšala doma, nisu imali pojma.

Ćutala sam – nek’ misle šta im volja.

Tih 70ih godina, važno je znati, putovanja svemirom bila su normalna pojava.

Velesile su se takmičile ko će pre Mesecu i nikome nije bilo čudno što jedan pas, Lajka, bukvalno laje tamo negde na zvezde.

*

Astronauti su bili superstarovi – znali smo im imena, naučna fantastika je bila veoma popularan žanr, a stripovi sa kosmičkom tematikom bili su obavezan soulfood – uz pionirski kodeks oštrili su nam životne principe.

Verovali smo da je kosmička pravda zagarantovana i da dobro uvek pobedi.

*

„Star Wars“ i „E.T“ su filmovi koji su nam formirali emotivne aparate.

Utonuli bi u bioskopski mrak i bez daha dočekali Itija u naše živote.

Bili smo vršnjaci Dru i ekipe na platnu, svako od nas je bio spreman da sakrije vanzemljanina u orman.

Montirali smo korpe na biciklima kako bi ga prevezli deonicu na putu do kuće u slučaju da nam dođe.

*

Kosmos se činio kao komšiluk.

TV junak Alf bio je svima omiljeni kućni ljubimac, a Zigi Stardast voljeni vanzemaljac.

Na školskoj klupi sam napisala Suzy Bowie – on je bio moj prvi muž.

*

Obožavala sam strip „Delta 99“.

U svemirskom brodu hujio je sa svojom prelepoticom Lu.

Ona se oblačila toliko dobro da je imala sopstvenu fashion rubriku „Obucite Lu“ u Zabavniku.

Posle iscrpljujućih svemirskih avantura, Delta i Lu su vodili ljubav na krznu ispred kamina u njihovom spaceship-u.

Najviše su se voleli.

*

U svojoj 21 godini sticajem čudnih okolnosti morala sam da osmislim sebi pseudonim.

Na radiju B92 te 1990.-91. – postajao je serijal „Kurs kreativnog pisanja“.

Dušana i Đura motivisali su slušaoce da pišu i da im šalju kratke priče – nagrada je bila objavljivanje najbolje priče u tada najprestižnijem književnom časopisu – „Književna reč“.

Tada je još uvek postojala Jugoslavija i te novine su bile izuzetno uticajne.

Kakva naslovna strana magazina „Vogue“-  bio mi je san da pobedim na tom konkursu.

*

Pošto sam ih poznavala, nisam želela da znaju da je moja priča – pa, ako se izblamiram da oni ipak ne saznaju da sam u pitanju ja.

Mnogo sam bila nesigurna u svoje pisanje i čuvala sam tu svoju strast kao najstrožu državnu tajnu.

Odlučila sam da im pošaljem priču „Srce“ koja je tako napisana da nije imala znake interpunkcije, ali sam shvatila da je previše da bude i nepotpisana te sam morala da osmislim pseudonim.

*

Mesec sam uvek posmatrala kao dadilju, zaštitnika i omiljenog sagovornika.

Mesec – najbolji drug svakog insomničara.

Tako je Luna bila prva na papiru.

Ali, delovalo je previše jednostavno.

Lu mi je mahnula i rekla „Hej bejbi, tu sam i ja“.

Zanosna crnka, omiljena modna ikona pridružila se Luni i voila.

Zadatak pseudonim je bio ispunjen.

*

Priča je prošla više nego odlično i bila je objavljena.

To je bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu.

Pride, taj dan Crvena zvezda je pobedila u Bariju.

Osvojila je Kup šampiona 29. maja 1991. pobedivši Olimpik iz Marselja posle izvođenja penala 0:0 – 5:3.

Činilo mi se da svi po ulicama slave to što se „Srce“ našlo u „Reči“.

Bio je to nezaboravan trenutak u mom čovečanstvu.

*

Ali, avaj, počinjali su rat i podele, i taj pseudonim mi je pomogao da zadržim svoj identitet i razum u opštem ludilu.

Kada su se ljudi delili po tome kako se zovu i prezivaju – ti koji su to radili mnogo su se nervirali što ne mogu da ukapiraju ni da li mi je Lu prezime, a kamoli kom „plemenu“ pripadam.

Odgovarala bih im – ja sam Lu iz Yu – devojka sa druge planete.

*

Život pod sankcijama je teško padao nekom sa ApšalaTapšala, priznajem, često sam dozivala vanzemljake da me spasu i vrate u rodnu grudu koja je kao iz Loganovog bega. a njih uporno nije bilo i postepeno su bledela sećanja na planetu podrijetla –  život mi se zaigrao.

*

U 33 godini, kofer, crveni i veliki kao kuća bio je spakovan i počela su putovanja po planeti Zemlji.

U narednih 8 godina obišla sam je skoro celu i zavolela kao svoj dom.

Okean, moćan, tačka na koju se iz Afrike stizalo u Ameriku u mesto Čarlston.

Džungla na jugu Tajlanda, gde me, dok kroz mrak hodamo, vodiči sa mačetama umiruju da tigrovi spavaju.

Plišani bregovi Toskane – kao da ih je Leonardo u dokolici oslikao.

Šampanjac koji se ladi u snegu na litici Sent Morica.

Njujork iz helikoptera.

Park u Sao Paolu u kome sedim i očekujem da će svaki čas sa lijane da se spusti Tarzan i da, i Sahara.

U nju sam zaljubljena do daske.

Prilazila sam joj iz svih pravaca nekoliko puta i shvatila sam da su pustinje najuzbudljivija mesta na svetu.

Spavanje u oazi. Selo pod zemljom gde mi je žiteljka tetoviranog lica poklonila ćilim na kome je kamila u stvari svemirski brod.

Najzavodljiviji ples Pustinjske ruže prekrivenog lice dok je osvetljava nebeski lajt šou.

Opaka trka džipova. Spuštanje niz peščane planine snoubordom.

Priče iz pustinjske nepričave o ljudima sa licima plavim kao mastilo.

Hašišarski snovi o fatamorgani.

*

Te pustinjske avanture i prizori su me inspirisali da pišem Ranu, strip junakinju koja mi se pojavila nepozvana za vreme poplava, kada se Planeta naljutila i pokazala svoju moć, a mi uvideli svu svoju nemoć pod šifrom – Obrenovac.

*

„Rana“ se dešava u svetu spženom Velikim ratom gde je preživelo samo jedno drvo.

Oko tog drveta menja se straža danonoćno.

Horde ljudi  u hodočašću dolaze da mu se klanjaju.

Bogova više nema, odustali su od ljudi.

To mi je bila početna vizija – nemam pojma kako mi je došla u život.

U slobodno vreme pišem dogodovštine Rane, maštajući da će je neko iz francuske škole stripa oživeti na papiru jednog dana.

Ova entropija oko mene mi pomaže da njene dogodovštine budu sve realnije i brutalnije.

*

Plašim se da će ljudi sopstvenom glupošću i alavošću, ne slušajući upozerenja, naljutiti ovu veličanstvenu planetu do te mere da će nam prirediti predstavu sa tragičnim posledicama.

Budimo pametni i oslušnimo prirodu i aktivirajmo se.

Izaberimo makar jednu pasiju – bilo da je borba za zaštitu vazduha, vode, zemlje, makar  protiv kesa, plastičnog pribora i slamčica, a tu je i opcija za reciklažu odeće, na primer.

*

Naš deo planete Zemlje, mesto koje mi naseljavamo – trenutno je pod takvim jakim udarom da se moramo organizovati inače ostadosmo bez resursa ispred nosa.

Biti zelen više nije hir već obaveza jer ova vodena lopta je magična kuća, verujte nekom ko je došao sa druge planete – vaša je lepša.

Čuvajte je!

*

I #BeSafe –  pišite – čitamo se!

Komentari

Vaš komentar