Da li bih pisala drugačije na pisaćoj mašini - često se pitam. Danas sam videla jednu razbijenu električnu u mulju na Adi.

*

Davno, davno bejah pozvana kao svedok incidenta u policijsku stanicu.

Nikada nisam imala iskustva sa tim.

Do tada sam u policijsku stanicu išla samo po ličnu kartu i pasoš.

*

Kupila sam za tu priliku specijalan autfit.

Tirkiznu bluzu na crvene trešnjice.

Slagala se savršeno sa vojničkim pantalonama iz „Army“ shopa.

I tirkiznim sandalama na ogromne štikle.

Događaj je bio toliko bizaran da sam se osetila kao da snimam film.

Žanr – komedija.

S toga sam se kostimirala efektno – išla sam na faktor iznenađenja.

Stavila sam ogromne naočare za sunce model a la Džeki O.

I imala sam pismo tašnu.

Cirkus, rođaci – kao da režira Pedro Almodovar, lično.

*

Ušetala sam u stanicu i kucnula na staklo prijavnice.

Čovek nije znao šta ga je snašlo.

Poslali su me u kancelariju i na putu do nje dok sam nabadala tim tirkiznim štikletinama – svi su se policajci međusobno gurkali laktovima u smislu – Keve ti, vidi ovu Ludu Nastu.

*

Sela sam na stolicu jer su mi rekli da će me pozvati.

Naočare za sunce nisam skidala.

Trudila sam se da sedim mirno i da ne odajem nervozu.

Mislim, realno uopšte nisam bila nervozna – dosta sam se zabavljala igrajući za nevidljive kamere.

Priznajem da sam u svojoj glavi mogla biti i „crna udovica“ koja je ubila sedmog muža milionera po redu nekim otrovom koji nijedan toksikolog na planeti ne može da provali.

Ili da sam opljačkala neke dijamante, a osigurala sam alibi kao kuća veliki – otisaka nema, kao niti jednog DNK traga.

Svašta sam u svojoj glavi glumatala jer realno razlog zašto sam tu bio je više nego opskuran.

*

Naime, nekoliko večeri ranije bila sam na mestu suvozača kada je jedan mladić izazvao saobraćajni kolaps u Pariskoj ulici.

Bilo je oko 4 izjutra i polako se reka ljudi slivala iz tada popularnog kluba „Bejzment“ (bivša „Zvezda“ – prekoputa bivše „Akademije“ u Rajićevoj).

Naravno, tu je bila patrola da čeka pijane vozače.

No, niko nije mogao da krene da bi ih startovali jer je neki mladić odlučio da izvede neverovatan ulični performans.

Parkirao se tako da niko nije mogao da se isparkira – i krenuo je da pleše po krovovima automobila spretan poput radnika na trapezu.

Palio je alarme, leteo kroz vazduh, izvodio neki sumanuti parkur, a raspoložena gungula na tom parkingu kod Gradske biblioteke počela je da mu pušta muziku iz svojih automobila.

On je plesao kao da je Bez iz benda „Happy Mondays“.

Bio je fenomenalan.

Nemoćna patrola nikako nije mogla da ga uhvati i posle nekog vremena krenuli su sve redom da nas legitimišu i tako sam dobila poziv da budem svedok tom događaju.

Dakle, prebizarno.

*

Posle ne znam koliko desetina minuta na toj neudobnoj stolici u sumornom hodniku bez mnogo svetla gde bi mogao da se osetiš kriv i da nisi – pozvaše me da uđem u kancelariju.

Dva stola – za jednim neki čovek – ispitivač, a za drugim – žena iza grandiozne električne pisaće mašine.

I stolica naspram njih – ista kao u hodniku – neudobna mučiteljka, tera te da kliziš i da se smanjuješ.

I tu se sve zaustavilo.

Pogled sam zakucala u taj Porše od mašine i vreme je prestalo da postoji.

*

Kao mala bila sam opsednuta pisaćim mašinama – imala sam gomilu raznih modela.

Na njima sam počela da pišem.

Svi u porodici su znali da ako hoće da me nagrade dovoljno je da mi donesu pisaću mašinu.

*

Kucala sam do iznemoglosti, imala sam plikove na jagodicama prstiju – a najviše bih volela zvuk zvona koji označava novi red.

Tako sam napisala prve kratke priče.

I prekucala stotine omiljenih citata.

Čak sam pravila i kartoteku svojih knjiga – da upišem kome sam pozajmila knjigu.

Mogla sam realno da prekucam i telefonski imenik samo da lupam po tim tipkama.

To me je činilo neverovatno srećnom.

Pisaća mašina i magnetofon sa mikrofonom.

To su moji omiljeni rekviziti odrastanja.

Uz stripove i knjige.

Lutke me nikada nisu zanimale – svakoj bi odsekla kosu i nadograđivala svoju da bude gušća.

Da sam bila dobra u hemiji mogla sam već krajem sedamdesetih da patentiram lepak i danas bih bila multi-zilioner jer bih prva izmislila ekstenzije za kosu.

Ali, avaj iz hemije slaba trojka – čisto da mi dibidus ne kvari prosek.

Jedva, i to na šarm – kao i iz matematike.

*

Elem, da se vratimo u onu užasnu kancelariju, ali sa modelom mašine koji nikada nisam osetila pod prstima.

I kreće ispitivanje.

Sve što ovaj čovek izgovori – daktilografkinja veštim prstima isplete kao sitan vez – a električna mašina podmazana, prede.

*

Trudim se da budem pristojna pa ispitivača gledam u oči dok govori, ali pogled mi vuče to električno čudo.

On suvoparno izgovara podatke, a ta mašina proizvodi od tih besmislenih reči najlepšu melodiju.

*

Ne mogu da se suzdržim da ne gledam u tu ženu – žudim da me nauči tako da kucam.

Pritom ne mogu da ne primetim i da se njoj zakucao pogled na moju bluzu i vidim po njoj da se pita jel su to stvarno trešnjice ili halucinira.

Dođe mi da ga izbacimo iz kancelarije – pa da nas dve jedemo hladne trešnje i kucamo u 4 ruke po tom savršenstvu od makine.

Ona bi mi pokazala par trikova u slepom kucanju, a ja bih njoj donela istu ovakvu bluzu.

Upakovala bih joj taj poklon u najfiniju svilu – u znak zahvalnosti za veštinu koju bi mi prenela.

Mozak mi mahnito radi na temu koliko bi svo troje mogli da radimo pametnije stvari nego što trošimo vreme na potpuni apsurd – što će se ubrzo ispostaviti i da je pravno i faktički na papiru – ceo taj slučaj.

*

I tako potpuno izbezumljena jer ne znam kako tu šaradu ozbiljno da shvatim i kako da ostanem pribrana, a da ne kažem – Da li ste vi realni i zašto ne jurite neke prave zločince nego trošite dragocene vreme na budalaštine – odjednom čujem i ne mogu da verujem šta čujem.

„Tog i tog dana, u toliko i toliko sutra izjutra – u ulici Pastirskoj..“

I tu ga prekinem i kažem – „Izvinite, ali ja nikada nisam bila u Pastirskoj ulici niti znam gde se ona u Beogradu nalazi..“

Mašina prekida svoj virtuozni nalet.

Vreme se zaledilo.

On gleda u belešku, pa u mene, pa u belešku, pa oboje pogledamo u ženu – ona slegne ramenima.

*

Da skratim priču, odbačena sam kao svedok jer nikada nisam svedočila događaju koji se desio u toj ulici jer ta ulica ne postoji.

A i ako postoji taj događaj se nije desio u njoj već u Pariskoj, ali to tako ne piše.

*

Zahvalili se oni meni, zahvalila se ja njima.

Prodefilovah stanicom još jednom u tirkiznim štiklama.

U mašti sam ostavila trag omiljenog mi parfema Šanel – „Chance“.

I izađoh na vazduh – i sama sa sobom sam se smejala koja pišijada – koja smejurija od sistema.

*

I svega se ovog ne bih setila da danas u mulju šetajući sa Banovog brda do 25.maja nisam videla leš mašine kao iz te stanice u mulju reke negde između Ade i Nakaza na vodi.

I dok sam šetala tih osam kilometara mislila sam o tome kako nikada ne bih bacila ništa u reku, a poslednja stvar koju bih bacila bilo gde je pisaća mašina.

Zato što ona može da vam spase život jer se na njoj piše, a pisanje pomaže onda kada najviše boli i kada mislite da izlaza nema.

Papir trpi sve, ali reka ne nosi sve.

I zato pišite koliko vas noge nose.

Meni je pomoglo da preživim neke stvari od kojih može srce da pukne i razum da popusti.

I to je jedna baš lepa stvar koju mogu svakom da poklonim – savet da pišete jer mnogo je zajebano i teško i konfuzno i komleksno.

Svako jutro po tri stranice – izbaci sve na papir.

Rukom.

Očistiti sebe od đubreta, pa komšiluk, pa reku i vazduh i zemlju, pa javni prostor.

Ovog proleća akcija je počela – čišćenje – vreme je.

*

I #BeSafe, vreme je za aktivaciju, kao što je pesnik poručio na ustanku – „Nemoj da sečemo granu na kojoj sedimo!“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram