Piše Luna Lu: Nesanica

Sedim i gledam kako 05.08 postaje 05.09h, a gde je pet - tu je i 6.

I zurim u belinu ekrana.

Čini se da bih mogla tako jako dugo – do kraja vremena.

Još jedna neprospavana noć je iza mene – ne znam koju misao prvu da izvučem kao kartu iz špila, a koja bi me uspavala i smirila.

Nemam taj džoker u ovom deljenju.

*

U glavi mi je sve zbunjujuće i uznemirujuće – a to je najbolje tlo iz koga buja nesanica.

A i Mesec koji je bio pun, još uvek pulsira nad gradom i raspiruje košnicu pitanja.

Sve sami leteći „znaci pitanja“ – zuje mi po obe hemisfere.

Moždane vijuge se usijale.

Pristupam starom joginskom triku da zapušim desnu, pa levu nozdrvu i dišem duboko.

Da se smanji pritisak u glavi, da se umirim, ali ne vredi.

Neki Đavo u Pradi me muči.

*

Za sebe mogu reći da sam profesionalna NEspavalica.

Prvi znaci insomnije pojavili su mi se oko devete godine.

Jednostavno, tada sam na svom tavanu jedva čekala da se sve u i oko kuće umiri i onda bih mogla da čitam celu noć, da se igram sa svojim omiljenim magnetofonom – pričala sam mu svašta – to su bili moji prvi noćni programi, skice priča, budalaštine koje bi čekale na prekucavanje na mašini marke „Adler“ tokom dana.

Niko mi nije smetao.

Noć je nekako pripadala samo meni – osećala sam neverovatan osećaj slobode.

Svet je bolje izgledao po mesečini – bio je sigurnije mesto za život.

*

Na kosom krovu mog devojačkog tavana – bio je mali prozor i tada sam počela da proučavam Mesec koji nikada nije isti.

Stalno se menja i mene menja.

*

Otuda u mom izmišljenom imenu ta Luna iz zahvalnosti za doživotnu povezanost sa tim čudljivim satelitom.

Lu je iz stripa – devojka Delte 99.

Oni su mi bili omiljeni ljubavni par – hujali su svemirom, svakakve avanture doživljavali, ona se najlepše od svih oblačila i mnogo sam volela kada bi ležali na krznu ispred kamina u svom svemirskom brodu – dok ih komete zaobilaze, a oni se zagrljeni kunu na večnu ljubav.

*

Prva knjiga sa kojom sam probdila celu noć – bila je romantizovana biografija slikara Tuluz Lotreka – „Mulen Ruž“.

Pariz, početak 20.veka, ja zaluđenik istorije umetnosti, devetogodišnja kovrdžava devojčica i svet umetnika buntovnika koji su menjali umetničku scenu iz korena – uz kurtizane, kan kan i absint.

Po toj knjizi snimljena je filmska ekstravaganca sa Nikol Kidman.

Ko ga se makar površno seti, može sa pravom reći da to i nije baš literatura za decu, ali tako je to bilo, neću da vas lažem.

Svoju insomniju sam otkrila uz Tuluza.

I dalje mi je na listi omiljenih slikara.

Uz njega sam otkrila okrutni život umetnika, ali i svoj talenat za nespavanjem.

*

Naravno, to je dosta zakomplikovalo moj život.

Jedva sam se budila za školu i često sam jedva držala oči otvorene tokom časova – to je postao baš veliki problem.

Dok nisu provalili da ne patim od previše spavanja (narkolepsije) nego zbog minimuma sna (insomnije) – već sam ušla u tinejdž doba – a tada sam želela da upoznam i druge ljude koji žive noću.

Činili su mi se kao neko ko bi mogao da me razume.

*

Jedini čovek sa kojim sam najviše u svom životu pričala o insomniji – bio je moj komšija Đinđić.

Zorana sam upoznala u kraju, pa smo se često sretali tokom devedesetih na radiju B92. Imala sam dvadesetak godina.

I uvek nam je tema bila ista – ja bih se žalila na neispavanost, a on bi mi govorio kako je to dar, jer imamo više vremena od drugih da mislimo i stvaramo.

Smatrao je to neviđenom prednošću.

Prirodnom predispozicijom da se bude produktivniji, spremniji za sve vrste životnih ispita, takoreći – insomničari super sila – blagoslovljeni nespavanjem.

I dan danas kada sna nema, a krenu roštiljanja i prevrtanja po krevetu – pokušavam sebi da dozovem te njegove reči, pa da se setim da i ovaj maltret ima smisla i bar neku korist.

*

Razlog za ovaj najnoviji talas NEdolaska sna na oči je: Hiljadu šta će biti sa nama.

Okej, postoji i sasvim racionalno objašnjenje – ulazim u proces selidbe, a to i nije baš neko plodno tlo za uspavljavanje – to je jedan veliki „puzzle“ u kome je dovoljno da jedna stvar krene krivim putem, pa da se sve poremeti i da nastane haos.

Ali, nekako bi me uspavala maštarija kako ću divno sniti u sobi koja će imati tirkizni zid i prozor sa pogledom na krošnje Kalemegdana.

Međutim, ono što mene zaista brine jeste osećaj potpune destabilizacije – misao da niko nema plan za šta dalje posle karantina.

*

Imuniteti su nam oslabljeni, sludeli su nas totalno, virus je ispolitizovan do te mere da se više uopšte ne razlikuju teorije zavere od neke smislene priče.

Lideri planete su pokazali svoja prava lica i da su na sve spremni zarad lične koristi i geo-političkih mahinacija, a kod nas je dodatno teže – ovde tek nema nikakvog poverenja, jer kao što grafit kaže – „Vučić laže i kada ćuti“.

I u tom sveopštem pičvajzu – mi kao pojedinci sad bi trebalo da uđemo u neke životne kombinatorike, u neka ulaganja, u borbu za opstanak.

I sad treba da nađem snagu za neki novi početak u svetu koji se u petom mesecu ove 2020. totalno pretumbao, a svesna da ovde sve ide u smeru nekakvih sukoba, da se stvara takva klima.

Svašta može da se iscenira, jer uvek je važno da građani međusobno uđu u fajt, socijalne grupe osiromašenih i obespravljenih jedna protiv druge da se glođu – u tom smeru se situacija razvija.

*

Umesto da ovaj pakao globalne pandemije, sa nekim mudrim potezima izabranih, iskoristimo da se prizovemo svesti, da razmišljamo mozgom odraslih ljudi, da se prisetimo solidarnosti i empatije i da shvatimo da je ovo jedna od opomena ove planete da se urazumimo i da počnemo da je čuvamo – mi smo ovde na korak do uličnih obračuna.

Pritom svetska ekonomska kriza još nije ni zakucala na vrata – tek nam je poslala poruku da kreće uskoro – javiće kada bude u taksiju.

*

Vladarima sve odgovora jer smo dva meseca živeli u strahu za gole živote i najdraže – dakle, dobro su nam mozgovi otkuvani i oprani, pa se može manipulisati kako ti volja taman za izbore.

Eto, to mene čini uznemirenom.

I šaljem nemir u svemir.

I tešim sebe kako će i ovo proći i da će sve biti kako je zapisano – što se kaže maktub.

Jako bih volela sad da sretnem komšiju Zorana da čujem kojim bi me rečima smirio i osokolio i koja bi bila njegova strategija kako da se iz ove ludnice izvučemo najpametnije i u komadu.

Jednom je imao dobar plan – verujem da bi i za ovo ludilo imao rešenje.