Oktavijan je prohodao u Tajnom vrtu. O, koliko samo senzacija i čudnovatih oblika. Gledam malu pufnu kako slavi trenutak života. On nema pojma da imamo 2 nedelja da se iselimo iz zgrade Tigrastog mačora. Stan u kome živimo je prodat, na neviđeno i bez najave. Samo je stigla obavest uz molbu - "Razumite me." Razumem ja samo sad imam napad panike. Naći stan, bez pripreme finansijske i mentalne u džungli gde su podstanari nezaštićena niža kasta - ravno je trci sa vremenom kao u filmu "Run Lola Run". Tik Tak.

Priznajem, uopšte ne razumem stav: „Nije važno šta priča nego ko priča“ – to se svakodnevno propagira već godinama.

Od političara do nakaznih pojava promovisanih u  rijaliti programima – svi ponavljaju ovu rečenicu od apsurda do nazad.

Kao mantru.

Onaj „koji kaže“ – eliminiše se najgorim mogućim izrazima, atributima i mirna Bačka.

Tačno da je taj neko rekao i „kako je Zemlja okrugla!“ – nebitno je, jer je „klempav“ ili mu je „žena šarala varala“.

Ko su oni?

Odakle su se stvorili, a sve ih je više, kao da se multiplikuju geometrijskom progresijom?!?

*

Ovom društvu je potrebna dezinsekcija javnog prostora.

Temeljna.

Pod hitno.

Da dođe neki tim specijalista i da šmrkovima pod jakim pritiskom očiste svaki ćošak, dobro provetre, dezinfikuju i da se na čistom terenu postave nova pravila komunikacije u javnom prostoru, pa da po nekim civilizacijskim normama uspostavimo granice pristojnog ponašanja – pa Jovo nanovo.

Primećujem da su ljudi do te mere postiđeni onim što se emituje svuda oko nas da ne žele da govore o tome.

Zatečeni su.

*

Sramota je proterana iz javnog života – bestidni su najglasniji.

A „obični ljudi“ ćute kao zaliveni, kao da je to njihov stid i sram.

Neki pametni mi najčešće kažu – „Ako pričamo o njima – dajemo im na značaju.“

Ehej, da smo živi i zdravi – oni su taj značaj već oteli kao u pljački Pink Pantera i ništa nas nisu ni pitali.

I sad vladaju – svuda su.

Marginalci i egzibicionisti mašu i šalju poljupce sa ekrana svih dimenzija i uređaja.

Nasilan i agresivan način komunikacije koji je kod nas dominantan ostaviće velike posledice na već ozbiljno poljuljano mentalno zdravlje ovog lepog parčeta Zemlje.

*

Meni je negde lako.

Izvežbani sam unutrašnji emigrant i imam svoj svet.

Šunjam se u svoja četiri zida oplemenjena samo onim najboljim što mi se nudi, ali ne mogu da pored oba svoja oka ne vidim porast nasilja u svakodnevici. Ovoliko psovki nisam čula po ulicama, a nisam uopšte rasla pod staklenim zvonom u Klimtovom Beču.

Svaki saobraćajni nesporazum ima potencijal da se završi sa nekoliko mrtvih na licu mesta.

Sigurne kuće su pune.

O džeparenjima i sitnim pljačkama prestrašenih kasirki da ne govorim, to se i ne beleži u novinama.

U nekoliko redova se objavi tek ako ima u sebi neki „komični“ element.

*

Kada dođem kući posle celog dana u akciji imam potrebu da se kupam vrelom vodom dugo, dugo – pa se upakujem u mekani ogrtač koji je kao zagrljaj i onda dugo ne mislim ni o čemu, slušam tišinu i dišem duboko.

I tako žmurim sve dok mi se pred očima ne pojavi zvezdani tepih i pastelne nijanse, a nestane crno bela brutalna stvarnost u kojoj mi ova stvorenja poput kiklopa sa jednim okom – namiguju.

A koji je vaš recept za prevazilaženje košmarne svakodnevice u kojoj sve manje ljudi govori, a sve više njih reži?

***

BONUS VIDEO: TOP 5 najlepših jugoslovenskih glumica

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.