5
Zaglavljeni negde između Orvela i Hakslija živimo i živuckamo. Zemaljski dani teku u nepodnošljivoj lakoći postojanja.
Jedan se baš plašio zabrana knjiga (Džordž), a drugi pak da neće biti potrebe da ih zabranjuju jer ih niko čitati neće (Oldos). Orvel je strahovao kako će svet futura, a naše sadašnjosti – biti cenzurisan. Haksli je pak bio mišljenja da će nas preplaviti toliko količinom informacija da ćemo (p)ostati pasivni i egoistični.
*
Džordža je užasavala i sama pomisao da bi Istina mogla biti skrivana od nas. Oldos je pak predvideo mogućnost da će Istinu potopiti u okeanu irelevantnih informacija. Orvel je imao viziju da će nam ono što mrzimo doći glave – Haksli je pak zaključio da će nas ono što volimo na kraju dokrajčiti.
*
Jedan je napisao „1984“, drugi „Vrli novi svet“, a Nil Postman 1985. sažima obe u nikad aktuelniju obaveznu lektiru – „Zabavljamo se do smrti“. Među koricama proročki opisuje trenutak koji sada živimo, a on je svakako žanra – „distopija“. Mislim, blago onom ko ovaj kermes posmatra kao „Utopiju“, mada ima i takvih darovitih mešetara koji sveopšti pakao pretvaraju u svoj komforni „raj“. Njima je sve potaman. Čestitke svima koji sa lakoćom prelaze ovaj nivo igrice, imaju jak želudac i suženje s(a)vesti.
Pre nekoliko dana čekala sam prijateljicu i nisam je dočekala jer se nije mogla iskobeljati iz saobraćajnog pičvajza prouzrokovanim potezom jedne osobe da parkira svoj auto – garsonjeru na sred prometne ulice. Kasnije mi je poslala fotografiju vlasnice luksuznog vozila koja se posle sat vremena smilostivila da omogući ljudima da nastave svoje živote potpuno rasterećena idejom da je oštetila nervni sistem mnogima kada je blokirala saobraćaj u Beogradu.
*
Na fotografiji je bila takoreći „Meta osoba“ koja je do te mere u „bodi morfingu“ da podseća na zaštitno lice trans-humanizma. Prilično je uznemirijući taj trend – „polu žena, polu vanzemljakinja“. Jedna je stvar estetska i rekonstruktivna humanistička hirurgija, a ovo je totalno drugi pravac „trans plastičara“ koji nema nikakve veze sa zlatnim presekom, kanonom sklada proporcije. Pripadnici ovog pokreta kao da su žrtve ujedinjenih mesara među hirurzima i vođa kartela koji se bave trgovinom eksperimentalnih materijala za ubrizgavanje „na sopstvenu odgovornost“. Zaštitni znak im je glava „Bratz“ lutke nabijena na kolac.
*
Nos Majkla Džeksona je tokom našeg odrastanja bio horor priča za sebe i da mi je neko rekao kako će to biti željena forma za koju je neko spreman da ide pod čekić, doživotno ima probleme sa disanjem i kontrolom izlučevina i sve to rado plati – ne bih mu verovala. Kada malo bolje upalim kefalo dolazim do zaključka da je ceo ovaj pokret lilihip glava sa dve prćaste nozdrve i deformisanim usnama nastao iz fatalne greške. Žene i momci su naivno dopustili da im se ubrizgavaju materijali za koji se tvrdilo da se razlažu i takoreći završe u urinu. Bilo je kasno za naučne dokaze da se ubrizgano samo razlije po drugim mestima. I onda mora da se filuje do sudnjeg dana.
I, dođosmo do toga da Nikol Kidman u hodu osmišljava totalno novi stil glume s obzirom da je ostala bez mimike na licu. E, a kada je već otišla mast u propast, ta industrija je za novi standard lepote kandidovala novu „rasu“ ljudi .
Uz otečene obraze, patka usne – iskosi oči, pojačaj viličnu kost, ostani bez nosa i piči. Na „ozempikom“ izjedeno telo nakači implante i na sve to „izlij“ nokte i „voala!“.
Moto glasi – „Biti lep može svako – biti atraktivan možeš samo ti!“.
*
Sudoku svakodnevice je sve luđi i priznajem da mi na neki perverzan način to zabavlja sive ćelije. Jer kada useliš klovna u palatu – ona postaje cirkus, a obavezan deo svakog cirkusa su „atrakcije“. Demi Mur je hrabro dala svoj doprinos i poentirala ovo ludilo prihvativši ulogu Elizabet Sparkl u filmu „Supstanca“. Ko izdrži do kraja da odgleda ovaj horor – biće mu jasno sve – gde nestade onaj 21 gram duše.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
