0
„Mir, mir, niko nije kriv“, mogli su zagrljeni da zapevaju Ivica Dačić i Aleksandar Vučić pošto je pre neki dan palo veliko pomirenje.
Jačem partneru u ovoj velikoj političkoj ljubavi verovatno se ne bi svideo drugi deo ove brzalice. Naime, njemu uvek mora da bude neko kriv i naravno, to nikada nije on.
Dačiću bi se, s druge strane, pesmica sigurno svidela. On voli da peva, a ne bira mnogo šta peva. I u tome je, mora mu se priznati, jako dobar. Najbolji je, ipak, u disciplini kako se „praviti mrtav“ u ključnom trenutku. A to je hvale vredna veština u današnjoj Srbiji.
Uvek se nekako potrefi da je u momentima velikih političkih drama Ivica Dačić negde daleko, recimo u prekookeanskim posetama, na nekom manje važnom ili bar manje vidljivom zadatku. On niti bira niti se žali, već uvek stigne, kad se bura slegne, da podrži pravi put.
Ne možete raspevanog Ivicu da krivite što je doručkovao u Americi dok je predsednik države i lider vaskolikog srpstva morao u parlamentu sam da se brani od nasrtaja desničara. A ni socijaliste što su ćutke gledali predsednikovo vojevanje. Verovatno im bilo glupo da se kao zakleti levičari mešaju u svađe na desnici. To što su neki baš u to vreme gledali porniće. Bože moj, ne znati ni vi u svakom trenutku šta vam deca petljaju po telefonu. Pa ne zna ni Dačić.
Uglavnom, ko grom iz vedra neba, puče nešto u desetogodišnjoj ljubavi naprednjaka i socijalista i zamalo se rasturi taj uspešni politički brak koji je garant svetle budućnosti Srbije. Ali zamalo.
Naravno, to se sasvim slučajno desilo uoči dolaska specijalnog izaslanika Evropske unije Miroslava Lajčaka u Beograd i svega koji sat pošto je kosovski premijer Aljbin Kurti prihvatio evropski plan za Kosovo.
Sve te priče o nameri predsednika da još jednim izborima kod zapadnih pregovarača opet kupi malo vremena nemaju nikakvog osnova. Kad je to predsednik uopšte radio?! Njemu je samo bilo teško u onom skupštinskom haosu, pa kad se u kućnoj atmosferi malo opustio, otvorio je dušu. Gde će drugo, nego na Instagramu.
Međutim, kad se naspavao i odmorio, sve je došlo na svoje, baš kao u dečjoj pesmici sa početka ovog teksta. Ivica će da se malo manje „pravi mrtav“ bar do prve prilike, a narod će malo više da ceni sve što predsednik čini za njega.
I na kraju, da ne bude dileme. Nema tu nikakve kupovine vremena. Vreme je bespovratno oteto svima nama koji se zamajavamo Vučićevim „dramama“ dok stvarni život prolazi pored nas. I tako već deset godina.