Blejači iz kladionica: Piše Ivan Mrđen

Neka je razlika samo u osnovnim kategorijama, jedni su „sportisti“, drugi su bolesnici... Ovi prvi, ne priznajući da su i sami bolesni, misle da koliko toliko vladaju situacijom, jer, bože moj, znaju fudbal, košarku, naučili pravila tenisa, američkog fudbala, nešto im bejzbol ne ide, ali uz dobrog komentatora pogodiće makar broj poena...

Pa ili igraju sitno na puno, veliki broj mečeva i kombinacija sa malim kvotama, ili propadaju u suprotnom smeru, sve na jedan meč, eventualno dva, o kojima oni znaju sve, i kog trenera vara žena, i ko s kim u timu ne govori, i ko mora nešto da napravi i koga baš briga jer ima bolji dogovor za sledeći prelazni rok, i ko je kome nešto dužan iz neke prethodne sezone...

To znanje valja pretvoriti u imanje, na sve ili ništa, obično bude ovo drugo... Jer, uvek neki idiot nešto promaši u poslednjem minutu, uvek neka budala izgubi loptu u čistoj kontri, kao da se sve zamerilo protiv njihovih dojava i konstrukcija...

Sede oni tako satima, bleje u telefone, bajaju da se za neku utakmicu zamrači ekran i tako najavi promena koju čekaju, uvek im fali taj jedan gol, to pola koša, jedan par, jedan uslov...

Tu i tamo popiju neko pivo, čisto da opravdaju sebe kako su tu društva radi a ne zbog klađenja i para, da zavaraju drogu u oba smera... Ili kad slave povremeni dobitak, give me five, čestitaju jedni drugima kao da su oni zabili te golove ili „trice“, ili kad psuju, urlaju jer nešto nije došlo, a onda zna se opklada za vađenje koja nikad ne prolazi, možda i zbog toga što je na već pomenuti posleponoćni bejzbol...

Oni drugi, bolesnici, kockaju se sa automatima, a u stvari beskonačno ponavljaju refren poznate pesme „Killing time“ skandinavske glumice Albe August: „Samo stojim ovde, ubijam vreme, to traje i traje, usput ostavljam sebe iza sebe…”

I nikako da stignu do strofe u kojoj je pitanje šta nije u redu sa mnom?

I onda dođe neko pa ti ponudi da za sitnu lovu, taman nešto manju od najveće koju si ikad dobio, jer ti koji to nude dobro znaju tvoju i meru i cenu, budeš negde, budeš s nekim, budeš neko, ne treba ništa posebno ni da se maskiraš, inače nosiš crno, inače se kriješ ispod kačketa kapuljače duksa da te ne vide oni kojima duguješ, to je taj stajling običan dečko iz komšiluka…

Ako baš nemaš preteći izgled, jer se sve više to traži, samo se seti onog kretena koji je negde promašio penal, one treće višnje koja ti pobegla sa ekrana, nije važno da li će te neko prepoznati, ionako je pošten svet već digao ruke od tebe… Bitno je samo uzeti kintu i vratiti se u svoju ćeliju ili bolesničku sobu, svejedno…

Znam ih, vidim ih, poznajem ih, samo su mi tako na gomili i na svetlu dana, izvan polumračnih kladioničarskih odaja, ogoljeni do besmisla. To više nisu ni navijači, odavno su oni prestali da idu na utakmice, to je za sitnu boraniju i bubuljičave klince, oni su “igrači”, oni sad imaju svoj rejting, ma koliko bio odvratan način na koji će ga naplatiti…

A onda se u tim već ispranim mozgićima pojave neki drugi pojmovi, pa im se to učini bolje i unosnije od svih prethodnih sranja, kad su lagali sve oko sebe da imaju neku šemu, ništa bez dve ‘iljade evrića, mada im problem rešavala i stotka do sledećeg kola…

I sad će da se isprsi pred svima koji su govorili da je dečko u problemu, da ne zna gde bije, da je dužan bogu i narodu, da nema ni za cigare… Jer, on više nije blejač, on je “student, dva, tačka nula”, on je lojalista!