Piše Ivan Mrđen: Moje tri godine na Nova.rs

Najmanje je važno što sam bio u pravu kad sam predvideo da niti će biti otkriveni i kažnjeni vinovnici tog okršaja “kao iz akcionih filmova, uz već uobičajenu pucnjavu”, niti će biti evidentirano nekoliko desetina ranjenih i povređenih, uz osnovnu poruku da ta vest već posle dva dana više nikom nije bila interesantna.Tom prilikom sam ponovio priču, koju mi je u avgustu 2019. godine ispričao izvesni Nikola sa Kanarevog brda, prilično poznat u crveno-belom pogonu zajedničkog dilersko-policijskog preduzeća zvanog “navijači”, čime sam opravdao stav da je reč o “upriličenom” okršaju: “Zakažemo tuču, dogovor je po pedeset ljudi, bez utoka, oni pičke dovedu stopedeset, ali nismo ni mi naivni, pa i nas dođe stopedeset, oni naoružani, mi naoružani”, pričao je ovaj tridesetogodišnji rmpalija, da bi mi na pitanje “a zašto” jednostavno odgovorio: “Zbog kontrole snage”.Istog dana, posle tačno 16 godina i osam dana, posle tačno 4.955 komentara, objavljen je i moj poslednji zapis na stranicama “Blica”, pod naslovom “Senka”, koji će postati razumljiviji ako se podsetimo da je to bilo vreme korone:„Ivo Andrić je pisao da ’ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća’. Kad jednom prođe ova naša zajednička nesreća, planetarnih razmera sa posebnim osvrtom na prilike u Srbiji, kad budemo prebrojavali ožiljke i koliko nas je preteklo, moji nekadašnji učenici a već godinama prijatelji i ja imaćemo i jedan veliki plus na tasu srećnih trenutaka koji nas povezuju. Zato nije slučajno što je vest da je u porodilištu u Višegradskoj naša draga koleginica Miljana Leskovac rodila 3.100 grama tešku i pola metra dugačku devojčicu srećni tata Vladimir Lukić objavio kao ’svojevrsno znamenje’ da posle ovog doba korone mora da dođu neka bolja i srećnija vremena.Ima neke simbolike i u imenu koje su odabrali ponosni roditelji, jer ovakve lepe vesti zaista bacaju u senku sve ono što (nam) se događa, od pazarenja u cik zore do večernje buke, od farsičnog parlamenta do zavađenih komšiluka, od doktora koji se ponašaju kao klovnovi do klovnova koji su umislili da su doktori... Baš zato veliko hvala Miljani i Vladi, jer za razliku od mnogih, mi ćemo proleće 2020. pamtiti po tome što je tada rođena njihova Senka.“Tom prilikom sam glavnom i odgovornom uredniku „Blica“ Predragu Mihajloviću poslao poruku da mi je žao što nisam dogurao do komentara broj 5.000, ali da sam od mog neprežaljenog prijatelja Vese Simonovića dobio mnogo bolju ponudu. I izrazio nadu da ću na novom mediju i u drukčijem okruženju moći da nastavim da radim onako kako sam to činio u najvećem delu pisanja za “Blic”.U minule tri godine su na ovom portalu, a duže vreme i u novinama „Nova“, objavljena tačno 924 teksta, čija je prva polovina naslova „Piše Ivan Mrđen“. Nije bilo baš „gore od Aljaske...“, ali sam stigao da se javljam i iz Australije, Dubaija, Katara, Mađarske, Crne Gore, prateći sve zamršenije i sve komplikovanije životne staze članova Mirine i moje mnogobrojne familije, ali i prijatelja, kolega, drugara, komšija...Veliku senku na ovaj period svakako je bacio prerani odlazak trojice velikana ovdašnjeg novinarstva Slaviše Lekića, Veselina Simonovića i Stojana Drčelića. Nisam o tome pisao za portal Nova.rs, ali zaista sam bio tužan kad mi je Fejsbuk krajem februara ove godine poslao poruku, pa kažu „Ivan, stalo nam je do vas i uspomena koje delite ovde“. I još dodali: „Pomislili bismo da biste možda voleli da se prisetite ove objave od pre šest godina“.A uz to slika sa promocije moje knjige „Sa Tadića na Vučića“ u „Dorćol Platzu“, poslednji dan februara 2017. godine. Na slici, sleva na desno, Dragan Stojković, čija je firma „Mostart“ objavila ovu knjigu sa mojim zapisima iz „Blica“ od početka 2011. do kraja 2013. godine (dakle, u vreme kad smo se prešli i spali sa konja...), Bojan Ljubenović, ja, Stojan Drčelić, Slaviša Lekić i Veselin Simonović.Tada sam, onako za svoju tugu, napisao: „U poslednjih petnaest meseci ostali smo bez Lečketa, Vese i Drčele. Sve trojice se prisetim maltene svakog dana, ali ovako zajedno – malo mi je previše!Vedrija strana ovog prisećanja, ako je to uopšte moguće, jeste u činjenici da je Dragan malo odužio sa uvodom, jer se nismo razumeli kad smo se telefonom dogovarali za promociju. Ja mu rekao pet minuta, on razumeo petnaest, pa se mučili i on, i publika, i ostali učesnici (posebno Bojan, koji je žurio na fudbal, ali je posle odustao i ostao do kraja). Zato Stojan gleda prema donjem delu sale i šanku, gde se u to vreme već smestio deo naše kafanske ekipe, Slaviša kucka u telefon, a Vesa pokušava da vidi ima li u svemu tome nešto zanimljivo...“* * *P.S. Dok sam pisao ovaj tekst pristizale su vesti o tragediji u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“, kao surova „kontrola snage“ svih nas koji se bavimo javnim poslom da u ovo zlo doba prepoznamo i objasnimo šta nam se zaista događa. Ja takvu snagu, priznajem, u ovom trenutku niti imam niti osećam.