Piše Ivan Mrđen: We Are the Champions…

Pre godinu dana sam u tekstu pod naslovom "Sto grama empatije, hiljadu dinara" zamolio prijatelje da, umesto jalovih komentara "toga ima na svakom koraku" ili zgražavanja tipa "ljudi, jel’ to moguće" učine napor i uplate bar hiljadu dinara na račun za pomoć Zorici, otvoren u banci Poštanska štedionica u Svrljigu (200-122235602-67), a može i postnetom (broj telefona za pomoć 061/319-4134).

Mnogi su me poslušali, da bi potom stigla i poveća uplata iz Australije, posredstvom mog dragog kolege i prijatelja Sergija Principa, zadnja pošta Sidnej, kojom su rešeni problemi ogreva i svega što nosi zima u takvom okruženju. Na tome mi je nekoliko puta zahvalio Zoričin komšija Radovan Cvetanović, koji već godinama nastoji da joj pomogne, uglavnom tako što će njenu neveselu situaciju učiniti javnom…

A onda je sve na dobrim ljudima…

* * *

Pohvalio sam juče Mirine i moje goste, koji su umesto cveća, pića i prigodnih poklona, što uplatama na račun Udruženja pacijenata LEUKA (265-1780310001446-71), što "kovertiranim potezima" na našem subotnjem slavlju u restoranu "Stara trojka" dosegli brojku koja je u zemlji Srbiji određena kao nagrada za zlatnu olimpijsku medalju. Jeste da je u dinarima, ali to svim tim dobrim ljudima nekako daje pravo da zapevaju "We Are the Champions"...

* * *

Uoči početka ovoletnjih Olimpijskih igara u Parizu napisao sam da ću iskreno navijati da što veći broj predstavnica i predstavnika Srbije osvoji najsjajnije odličje. I zbog njih samih, ali i zbog već pomenute obećane nagrade…

"Ko zna, možda će nekima od njih u tim trenucima nešto značiti priča o dva Dušana, Vanji, Danku i Nemanji. Oni boluju od retke neuromišićne progresivne bolesti, još uvek hodaju, a nova terapija za koju se već duže vreme prikupljaju novčana sredstva trebalo bi da zaustavi ubrzano propadanje njihovih mišića…", stajalo je u tom tekstu.

Na žalost, na dan uoči otvaranja Igara objavljeno je da je do tada sakupljeno samo jedanaest odsto potrebne sume, koja ukupno iznosi oko milion i po američkih dolara! Dan posle zatvaranja največeg sportskog događaja u ovoj godini, dok se "srpski rod" veselio uz svoje šampione, nikome nije bilo do gledanja na tu stranu…

Dušanu, Dušanu, Vanji, Danku i Nemanji je i dalje moguće pomoći na najjednostavniji način, tako što ukucamo broj 5 i bar jedan, jedini običan SMS pošaljemo na 3091. Mira i ja smo juče poslali 75 poruka, "spakovanih" u uplatnicu od 15.000 dinara na račun Udruženja ŽIVOT za borbu protiv retkih bolesti dece (160-6000001959095-91)…

* * *

Pomenuo sam u prethodna dva dana "najteži govor u životu jedne ćerke", koji je naša Marina održala prilikom proslave prvih pedeset godina braka. Ona je tada uz moje pravilo "tri K" dodala da su za uspešan zajednički život neophodna i "četiri P":

"Podrška - biti tu jedan za drugog, bez obzira na izazove, biti oslonac kad je teško i najveći navijač kad je lako; Poštovanje - kao razumevanje da je svaki trenutak zajedničkog života dragocen i da ljubav uvek zaslužuje pažnju; Poverenje - kao verovati jedan drugome, ne samo rečima, već i srcem; Prijateljstvo - jer na kraju dana, ljubav je najlepša kad se zasniva na pravom prijateljstvu, na radosti u deljenju svakodnevnih trenutaka i smehu koji ih prati."

* * *

Kad se sve to prenese na širi plan, onda se podrška, poštovanje, poverenje i prijateljstvo neminovno odražavaju i kroz ovakve situacije, u kojima se uvek nađe načina da se pomogne onima kojima je to neophodno.

Nešto o tome govori i poslednji od dvanaest panoa sa fotografijama sa našeg putovanja dugog pola veka, naslovljen sa "Došlo Sve Na Svoje Mesto".