0
Nekad su novine subotom imale rubrike tipa “vikend štivo” ili “pročitali smo za vas”, što poslednjih godina čine i mnogi portali. Vremenom se to polarizovalo i standardizovalo, pa se uglavnom tačno zna koje autore i kakve stavove možete da očekujete na nekom medijskom prostoru…
Zbog toga sam siguran da će se neki namrštiti što prenosim nešto što je objavljeno na portalu lista Srba u rasejanju “Koreni”, kao i da će drugima zasmetati autor, dr Duško Kuzović. Ovaj viši naučni saradnik Arhitektonskog fakulteta, jedan od istaknutijih aktivista patriotsko-tradicionalističke orijentacije, prošle godine je tražio potpunu zabranu Prajda u Srbiji, da bi istovremeno bio i među najagilnijim protivnicima iskopavanja litijuma pod firmom “Rio Tinto”…
Takvi vazda ispravni i vazda u pravu kritičari najverovatnije neće ni pročitati Kuzovićev tekst, koji je pod naslovom “Narcis – idealni vladar okupirane države” objavljen pre dvadesetak dana. Meni se, međutim, čini da ga treba “ponovo pročitati” (tako smo svojevreeno u “Omladinskim novinama” označavali tekstove iz drugih novina), jer niko nema tapiju na nezadovoljstvo postojećem vlašću, skoncentrisanu u liku predsednika svega ovoga:
* * *
Većina građana veruje u realnost koja im se plasira preko medija, ali je ona sasvim drugačija. Gledaju, a ne vide, slušaju, a ne čuju. To bi, ukratko, bila suština savremene manipulacije. Zlokobna nezainteresovanost građana Srbije, ne samo za državu, već za svoj život, pokazuje znake virusnog oboljenja. Takvo stanje nije došlo slučajno, već liči na laboratorijski proizvedenu bolest.
Ključnu ulogu u ovom procesu ima vladar koji se za slovenske i istočne narode oblikuje kao „nulti oboleli“. On je taj preko koga se šire obrasci ponašanja, a potom i obrasci razmišljanja, pri čemu se promišljeno eksploatiše veoma rasprostranjena osobina: po mogućstvu preneti odgovornost za ličnu egzistenciju i državu sa sebe na nekog drugog.
Zato se preko kulta ličnosti pažnja društva usmerava ka jednoj tački, ka vladaru. Istovremeno se gradi mreža kojom se obrasci ponašanja i razmišljanja distribuiraju u društvo: državni aparat, mediji i javni govor.
Radi lakšeg širenja negativnih obrazaca razmišljanja, u državnom aparatu se postavljaju lica koja imaju nizak stepen autocenzure i koja su spremna da bez razmišljanja distribuiraju toksične pakete. Zato se traže osobe bez obrazovanja (nemaju šta da izgube), poreklom iz polusveta (nemaju moralnih ili verskih ograničenja). Kontrolišu se radnim mestom, prihodima, slabostima, zavisnošću, bolešću. Na kraju ovog projekta biće kontrolisani zaštitom od razbesnelog društva koje je postalo svesno zločina koji su počinili.
Građani se preko tabloida, rijalitija i javnih ličnosti zatrpavaju brdom gluposti koje se u konačnom preslikavaju u njihov privatni život. U medijima se ukida veza između istine i vesti, a građani se iscrpljuju informativnom mećavom (gomilom bespotrebnih informacija). Mećava služi da se u građanima zasite receptori za cenzuru, da se građani dovedu u neravnotežu, jer ih je tako najlakše držati pod stalnim stresom.
Stres je „koristan“, jer kod građana onemogućava kreativnost, inicijativu, produktivno zaključivanje, povezivanje činjenica, pasivizira ljude, sprečava otpor, fragmentira društvo.
* * *
Dr Duško Kuzović u daljem tekstu daje pregled nekoliko najvažnijih obrazaca koji se društvu nameću preko „nultog pacijenta“:
Vladar je uvek nezadovoljan. On nije nezadovoljan učinkom svojih saradnika, zajednice i građana.
Vladar ima izuzetno nisko samopouzdanje. Hrabrost i drčnost, koja se pokazuje narodu, samo je maska. Vladar dobro zna da sa njim nešto nije u redu i to prikriva stalnim nošenjem maske.
Vladar podiže sebi samopouzdanje ponižavanjem drugih, bilo da su to bliski saradnici ili nepoznati građani, to je jedini način kako bi se osećao „normalno“. Zbog toga je vladar visoko osetljiv. Kritiku i svako ukazivanje da greši, vladar nemilosrdno kažnjava i sankcioniše.
Vladar svoje viđenje normalnog nameće zajednici kao standard, prisiljavajući sve oko sebe da prihvate njegovu nenormalnost kao – normalnu. Nenormalno se nameće kao normalno.
Vladar pati od nedostatka empatije.Vladar ne može da ostvari ljudske odnose sa građanima, ne može da oseća tugu ili gubitak, ne oseća ljubav. Izgovaranje reči saosećanja u najtežim trenucima za državu nemaju za cilj prenošenje ljudskog, već prosto uvlačenje u naredni stepen zavisnosti prema njemu. Odnos vladara i građana, bez ljudskih osobina koje su normalne za tradiciju, je neka vrsta traumatske veze. Zato zasniva odnose sa svima oko sebe na trgovačkoj relaciji „ja tebi – ti meni“.
Vladar se plaši poniženja, i mora da bude uvek u pravu. Stoga, ne treba očekivati da vladar preispituje svoj odnos prema građanima; on nema sposobnost samorefleksije. Sopstvenu grešku, ako mu je saopštena, on ne posmatra kao srećnu okolnost koja mu omogućava samokorekciju i napredovanje, već kao agresiju na iluziju koju on mukotrpno stvara o sebi u publici (građani su publika a ne ljudi).
Vladar ima strah da će biti ostavljen. Zato neprestano obnavlja traumatsku vezu sa građanima krizama, senzacijama, pokrivalicama, skretačima pažnje, režiranim događajima i katastrofama, i najčešće – izborima!
Vladaru uopšte nije stalo do građana. Njega ne zanima šta narod priča, misli i želi, jer narod je običan resurs. Svi saradnici oko njega moraju da prihvate da su samo alat kojima on pristupa svom resursu. Građani nisu ljudi već resurs. Sve šta može da iskoristi iz svoje sredine on koristi bez obzira na uzrast osobe.
* * *
Navedene osobine „nultog pacijenta“ u savremenoj psihologiji se prepoznaju kao osobine narcisoidne ličnosti, koje bi po pravilu trebalo lečiti. Kako „nulti pacijent“ živi ove obrasce ponašanja bez ikakvog lečenja, opomena ili sankcija, tako je i veliki broj pojedinaca u srpskom društvu počeo da preuzima iste osobine, što rezultira sve većim porastom obolelih od bolesti narcizma. Šta više, „vrednosni“ sistem narcističnog pojedinca se postepeno ugrađuje u zakone i načela društva tako da i društvo polako postaje narcistično.
Do sada se ovakvo ponašanje na Balkanu tretiralo kao bolest. Vremena se menjaju, a i službe pomažu u tome. Savremena država, koja ima vladara sa pomenutim „vrlinama“, je izuzetno ranjiva. Vešti manipulatori se približavaju ovakvom vladaru, koriste njegove osobine i završavaju posao za sebe i interesne grupe koje zastupaju, na štetu građana i države.
Odnos između vladara i građana samo liči na odnos, to je iluzija: Najgore, to je odnos koji ne daje šansu većini već pojedincu. Za građane vladar postoji i oni troše vreme i novac na njega. Nasuprot tome, za vladara građani ne postoje. Svako obraćanje građana vladaru je unapred osuđeno na neuspeh, jer je to komunikacija sa maskom koju vladar nosi; takva mu je priroda.
U finalnoj fazi, vladar zahteva da se odnose prema njemu kao da je Bog. „Ko je ovde glavni?“ je pitanje koje u društvu neprestano mora da bude potvrđivano. Manipulacija je vrsta hipnoze, a rezultat se oblikuje prema ciljevima. U našem slučaju, cilj je eksploatisati resurse, ljudske i prirodne, što duže i što jeftinije.
Da bi se to radilo, da bi se mirno pljačkao narod i država, potrebno je što duže stimulisati građane da se kolebaju, a one osvešćene promorati da ćute. Okupaciona vlast mirno sprovodi svoje namere, a za građane pitanje slobode polako prerasta u pitanje opstanka. Što više vremena protekne za građane, cena slobode (opstanka) će biti sve veća i veća, smatra dr Duško Kuzović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
