Pre desetak dana je gospođica Hana Zidar, unuka našeg nezaboravnog kolege Srđana Radulovića (1957-2012), sa mamom Mirjanom, tata Dejanom, bakom Radmilom i ostalom rodbinom proslavila deseti rođendan.
Kad smo se tri dana po njenom rođenju okupili da sa ponosnim dedom to proslavimo, napisao sam da ”sa novim životom dobijamo pravo da zanemarimo sve ono što nas je tištalo ili sputavalo u vremenu iza nas, pa su slavlja zbog rođenja deteta nekako najiskrenija i najspontanija”.
Tako smo tog dana razumeli i gest koji bi nas u nekoj drugoj prilici rastužio, kad je Stojan Drčelić deda Srđanu poklonio originalni komplet kugli za boćanje, omiljenu zabavu ljudi iz Dalmacije i penzionera iz Novog Beograda. Što je Srđan u tom trenutku bio i jedno i drugo, plus ozbiljno uzdrman dvadesetomesečnom borbom sa opakom bolešću…
Znali smo te „Srkijeve srede“ da ima veoma malo izgleda da naš prijatelj dočeka dan kad bi poveo svoju unuku „na balote“, kako je imao običaj da kaže. Ipak, pričali smo o tome kao da će se dogoditi već istog leta, tražili da i nas uputi u komplikovana pravila i zahtevne tehnike bacanja velikih „boćki“, da nam objasni značaj onih manjih, nudili se da zajedno, ako već ne postoji, napravimo teren u njegovom komšiluku…
Život je ponekad lepši kad ga zamišljamo, baš kao što smo mnogo puta tokom prethodnih godina u Srđanovom društvu zajedno ispredali šta ćemo sve raditi jednog lepog dana kad odemo na njegov plac u Preljini kod Čačka. Uvek bilo nešto preče, poslovi, život, porodične obaveze… ostala nam čitava decenija da žalimo.
A meni i da pamtim Stojanove reči, kad smo se te večeri rastajali: „Nije mi krivo što će ovaj naš poklon ostati neotvoren. Da Srđan dočeka unuče i to proslavi sa prijateljima, zato ga je Bog i sačuvao!”
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar